«

»

Jun 24

Da li smo sami u svemiru

• Pet meseci od spuštanja čoveka na Mesec, 1969. godine, pojavila se “Plava knjiga” u kojoj su se naučnici pozabavili “letećim tanjirima”

• Od 12.618 viđenja letećih tanjira naučnici u 701 slučaju nisu imali ovozemaljsko objašnjenje

• Kako je nastala “ufologija”


“NEIDENTIFIKOVANI OBJEKTI VIĐENI 110 KILOMETARA ZAPADNO OD VINKA, U TEKSASU… POSMATRANA DVA OBJEKTA U OBLIKU TEPSIJE KAKO SE PENJU NA JUŽNOM NEBU… SREBRNE BOJE… NEPOZNATE VELIČINE… IZDUVNI GASOVI FOSFORESCENTNI… KURS I VISINA LETA POSTOJANI, LET BRZ. OBJEKTI PROŠLI ISPRED AVIONA, BILI NA VIDIKU 8-10 SEKUNDI. VREMENSKE PRILIKE DOBRE, VIDLJIVOST 24 KM, VETAR 160, BRZINE 12 ČVOROVA.
PORUČNIK STEN HJUBER, MORNARIČKA AVIJACIJA SAD, BROJ AVIONA V 9650.”

Ovo je jedan od mnogih izveštaja iz “Plave knjige”, nastale posle simpozijuma koji je održan decembra 1969. godine u Bostonu, SAD. Naučnici različitih struka razmatrali su tada 12.618 opažanja “letećih tanjira”, ili kako oni radije kažu “neidentifikovanih letećih objekata” (NLO).

“Dokaz” iz Australije

Sve pojave, osim 701 (za koje nisu postojali pouzdani podaci), oni su uspeli da objasne uzrocima ovozemaljskog porekla. Ali, ne lezi vraže, “leteći tanjiri” i “vanzemaljci” kao da ne haju za “Plavu knjigu” i znalce, oni više vole plavo nebo i čovekovu neobuzdanu maštu.

Malo, malo, pa neki “proleti”!

Eto videli su ih i u našim krajevima – nad Sarajevom, Novim Beogradom, iznad Kalemegdana, u blizini Peskare, u Italiji, nad Jadranskim morem i drugde.
Da pomenemo samo to da su mladi astronomi sa “Čoline kape” iznad Sarajeva nepobitno pre mnogo godina utvrdili da se u slučaju posmatranog NLO ne radi o “letećem tanjiru”, već o meteorološkom balonu. Međutim, najveću senzaciju, koju su sve novine sveta prenele kao novogodišnji dar svojim čitaocima koji veruju u “leteće tanjire” i “mala zelena bića” sa drugih planeta, objavili su Australijanci 30. decembra 1978. godine.

Oni su saopštili da je ekipa australijske televizije istog dana prvi put u istoriji čovečanstva filmskom kamerom snimila “leteće tanjire”! Snimatelj i posada aviona tvrdili su da ih je oko 40 neidentifikovanih letelica pratilo i da je jedna od njih prišla sasvim blizu njihovom avionu. Stručnjaci sa obližnjeg aerodroma na svojim radarima, tako su novine pisale, opazili su brojne letelice za koje su kasnije naveli da to nisu mogli da budu avioni. Radarski odraz pokazao je da je jedan snimljeni NLO bio dug oko 100 metara, u mnogo čemu nalik onom posmatranom sa “Čoline kape”.

I, tako, skoro oko svake nove godine, baš uoči dočeka, “proleti” neki NLO. A tek u novogodišnjoj noći! Tada se njima pridružuju i obični tanjiri, koji se razbijaju na mnogo komada, ostavljajući za sobom ubedljive tragove. A oni “neidentifikovani” – nikako da padnu i daju nekakav materijalni dokaz svog postojanja!

Kosmonauti i vanzemljaci

Dvanaestog aprila 1961. godine Jurij Gagarin je poleteo u kosmos. On je “Vastokom-1″ napravio krug oko Zemlje i time otvorio eru kosmičkih putovanja.

U ovo veličanstveno postignuće ugrađena su istraživanja Arhimeda, Keplera, Galileja, Njutna, Maksvela, Tesle, Ciolkovskog, poezija Dantea, slike Leonarda, romani Ž. Verna … i trud stotina hiljada bezimenih pregalaca. Taj događaj je razbuktao maštu i naučnika i običnih ljudi. Odjednom su se širom planete još jače plele priče o “vanzemaljcima” i njihovim “letećim tanjirima”.

U viđenju “letećih tanjira” prednjače Italijani. Oni su ih videli iznad Ferare, Pezara, Pavije, duž jadranske obale, na Siciliji i Sardiniji, rekli bismo – svuda gde se toči dobro vino.

Pa, onda, u čemu je istina? Da li je sve to od previše vina i ludih noći? Sigurno da nije, jer se u te pojave kunu i mnogi trezvenjaci. I oni zbog svoje neukosti i razigrane mašte često vide “leteće tanjire”, vozila “malih zelenih bića” koja, navodno, šaraju našim nebom kada im se prohte.

Brojnost ovih “viđenja” zahteva da ih ozbiljno razmotrimo. Postoji više prirodnih pojava i letelica načinjenih čovekovom rukom kojima se mogu objasniti svetlosni fenomeni za koje neki smatraju da su izazvani “letećim tanjirima”. To su, na primer, meteoriti koji uleću u Zemljinu atmosferu i sagorevaju u njoj, često se razbijajući u više komada. Zatim, loptaste munje, rojevi insekata, meteorološki i špijunski baloni, vojni mlazni avioni, delovi kosmičkih satelita i drugih objekata čovekove izrade, koji privučeni dejstvom Zemljine teže padaju sa svojih orbita, te svetlosna korona oko visokonaponskih dalekovoda… ukupno preko 70 različitih poznatih uzroka.
Međutim, postoje i tako tvrdokorne pristalice postojanja “letećih tanjira” i njihovih vanzemljaskih “pilota” koje nikakva naučna argumentacija ne može da razuveri u njihovom verovanju. A ono je sasvim ljudsko i razumljivo. Naš vek je doneo velika dostignuća u fizici, astronomiji, astronautici… Čovek se vinuo u kosmos – i to je snažno podstaklo maštu ljudi i usmerilo njihove misli ka kosmičkim temama.

“Svemirski kidnaperi”

Na drugoj strani, naučni i tehnički napredak čoveku na Zemlji nije doneo sreću i spokojstvo. Mnogi ljudi strepe od zloupotrebe velikih otkrića i s neba traže “pomoć”.
Njima su potrebna “mala zelena bića” i “leteći tanjiri”, i zato ih oni tako često “vide”. A tu su i vešti koristoljupci, poput Denikena i njemu sličnih, koji ce lako pronaći “neoborive dokaze” da su “vanzemaljci” od vajkada posećivali Zemlju i da su na njoj ostavili nebrojeno svojih “tragova”.

I filmska industrija iznašla je u ovim “posetama” izvor primamljivih zarada. Tako je preko noći stvorena je nova “nauka” – “ufologija” (UFO je engleska skraćenica za pojam “neidentifikovani leteći objekt”). Ona je ubrzo dobila svoje predvodnike, magove. Počela su da nicu ufološka “naučna društva” na sve strane. Tako je, na primer, u Beogradu osnovano “Društvo za izučavanje čoveka i Svemira”! Njegov predsednik je bio Slobodan Petković, majstor zlatnih ruku, zaposlen na Katedri za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta.

Godinama je on uspešno radio na konstruisanju raznih fizičkih aparata, među kojima, čak, i Vilsonove maglene komore za posmatranje tragova naelektrisanih atomskih čestica! Međutim, bio je prosto omađijan parapsihologijom i “vanzemaljcima”. Tvrdio je da se “vanzemaljci” šetaju po Beogradu i drugim gradovima, nalaze u masi ljudi. Bio je vrlo vešt u tumačenju senzacionalističkih vesti o svojim viđenjima “vanzemaljaca” na Zemlji, njihovom spuštanju pomoću “letećih tanjira”, kidnapovanju ljudi sa Zemlje i odvođenju na daleke planete, o svojim komunikacijama sa “vanzemaljcima” i u mnogo čemu drugom. U potaji je, čak, konstruisao “leteći tanjir” koji, na žalost, nikada nije poleteo.

Muk ili šapat

Kao i u drugim oblastima i u ovoj koja se tiče postojanja vanzemaljske inteligencije vladaju različita mišljenja. Krajnji optimisti tvrde da su “vanzemaljci” svuda oko nas, pa čak i da hodaju među nama!

Na drugoj strani, najcrnji pesimisti odriču mogućnost postojanja inteligentnih bića bilo gde u Svemiru, osim na našoj planeti. Međutim, naučnici strpljivo osluškuju “šapate” iz kosmosa, šalju signale ka njemu i spremaju automatske istraživačke letelice za međuzvezdana putovanja. Moćnim optičkim teleskopima oni tragaju za planetama sličnim Zemlji. Do sada je već više od 30 planetarnih sistema uvršteno u listu potencijalnih kandidata za staništa inteligentnih bića.

Od svojih brojnih sledbenika Slobodan Petković je dobijao “telegrame” iz kosmosa koje su oni, navodno, primili iz dalekih svetova. Ti telegrami su sadržali na desetine stranica teksta punih nula i jedinica – šifrovanih “poruka” koje su mogli da “dešifruju” samo članovi pomenutog društva!

Neke od njih su dospele i do mene, do Instituta u Vinči, i časopisa “Galaksije”, kao i do saveznih ministarstava za inostrane poslove i komunikacije. Ali, vrhunac svega predstavljala je tvrdnja maga-Petkovića da on, zahvaljujući svom “trećem oku” (velikoj bradavici na sred čela), u masi običnih ljudi prepoznaje “vanzemaljce” i da od toga nema jačeg dokaza o njihovom prisustvu na Zemlji!
Ova “epidemija” paranauke – “ufologije”, protutnjala je i našom zemljom, ostavivši za sobom jedan trag: časopis “Treće oko”, koji, poput Slobodana Petkovića, “vidi” ono što drugi ne vide.

Nastaviće se

About Vladimir Ajdačić

Prof. dr Vladimir Ajdacić, nuklearni fizicar, rođen je 1933. godine u Beogradu, Jugoslavija. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu i Torontu. Naučnim radom bavio se u Institutu u Vinči, Jugoslavija, i u Kanadi, na Univerzitetu Toronta i na McMaster univerzitetu u Hamiltonu. Radio je na razvoju metoda detekcije nuklearnog zračenja i na izučavanju nuklearnih reakcija. Tokom NATO rata protiv Jugoslavije i posle njega osnovna preokupacija prof. Ajdačića je pomoć žrtvama osiromašenog uranijuma. Paralelno sa naučnim radom, duže od 40 godina bavi se popularizacijom nauke.

More Posts (23)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Slider by webdesign