«

»

Jun 24

Ima li života među milijardama planeta

• Danas znamo da u svemiru postoji oko 10.000 milijardi milijardi zvezda, od kojih su mnoge nalik našem Suncu, i mnogo više planeta

• Svemir je u velikoj meri homogen i izotropan, te nema razloga mišljenju da se život pojavio samo u nekim njegovim “zabitima”

• Čovek pomoću nauke pokušava da nađe odgovor na pitanje o životu van Zemlje

Da bismo sagledali kolika je verovatnoća postojanja drugih razumnih bića u Svemiru, pokušajmo da stvorimo predstavu o brojnosti zvezda u njemu. Poslužimo se zato pričom o pronalazaču šaha i njegovoj nagradi.

Ova priča kaže da je u davna vremena smerni Sena pristupio indijskom caru i upoznao ga sa igrom šaha. Oduševljen šahom, vladar upita Senu šta želi kao nagradu. Pronalazač ga zamoli da mu car da toliko zrna žita koliko bi se dobilo kada bi se na prvo polje šahovske table stavilo 1 zrno žita, na drugo 2, na treće 4, i tako redom na svako naredno polje, uključujući i poslednje 64, po dva puta veći broj zrna žita nego sto ih je bilo na prethodnom polju.

Pokaza se da celokupno carstvo ne raspolaže tolikim žitom – da careva nagrada treba da iznosi više od 18 milijardi milijardi zrna! Uistinu, ni sve žito na Zemlji koje je rodilo od iskona do danas i još tome pride ono iz naredne hiljadugodišnje žetve ne bi po broju zrna dostiglo broj zvezda u Svemiru! A gde su tek još brojnije planete i druga nebeska tela u njemu!

Ptolomejev Univerzum

Sudeći po tome, mi bismo, doslovno, morali da se sudaramo sa “vanzemaljcima”, da oni sa svih strana pristižu na Zemlju. Kad, gle, stvar je upravo suprotna! Neki od nas, čak, sumnjaju da oni postoje. I to u vreme kada smo prilično tačno odredili broj zvezda u Svemiru.

Nasuprot tome, u doba velikog neznanja i praznoverja, tokom hiljada godina neznaboštva, “vanzemaljci” su, navodno, vitlali nebom plamenim kočijama, slali gromove i munje ka Zemlji, darivali nam ili uskraćivali kišu, iskakali iz naših reka, izvirivali iz šuma, izlazili iz podzemlja… Oni su vladali nevidljivim ratnicima, koji su se u doba hrišćanstva “preobratili” u nebeske anđele i đavole, čiji broj ni stanište niko nije znao.

Sve se to održalo zahvaljujući Ptolomejevoj slici Univerzuma, prema kojoj se Zemlja nalazila u njegovom centru. A, razume se, od presudnog uticaja bilo je pri tom mišljenje crkve. Još starogrčki filozof Aristarh, sa Samosa, nekih 200 godina pre rođenja Hrista učio je da se Sunce, a ne Zemlja, nalazi u središtu sveta, i da se oko Sunca okreću planete. Međutim, trebalo je da protekne više od 1500 godina, da prvo dođe do pojave Nikole Kopernika (1473-1543), koji je uveo heliocentrični sistem, a zatim i Galileja, Keplera i Njutna, da bi pobedila saznanja nove astronomije.

Mnogima je tada postalo jasno da Zemlja nije jedina u Svemiru koja uživa privilegiju da na njoj postoji život. Tako je čovek bez straha od kazne zbog rušenja svog “božanskog porekla” mogao da se mane đavola i anđela i da počne da razmišlja o “pravim vanzemaljcima”, bićima obdarenim ne samo životom, već i razumom.

Sve se kreće

Svemir je nastao u “Velikoj eksploziji” materije beskonačne gustine pre 12 milijardi godina. Po isteku oko 300.000 godina u njemu su stvorene prve zvezde. Zvezde su se grupisale u galaksije, a galaksije u jata galaksija koja čine Svemir. Pored zvezdanih oblika materije postoje i drugi oblici, kao što su magline, međugalaktička i međuzvezdana materija itd. Sve se u Svemiru nalazi u živom kretanju i promenama, obasjano različitim vrstama zračenja.

Proteklo je dosta godina dok su 1959. dva američka astronoma, dr Karl Segan i dr Frenk Drejk, izveli približan račun o mogućem broju planeta – “kolevki života” u našoj galaksiji, jednoj od 100 milijardi galaksija u Svemiru. Koristeći određene pretpostavke (koje mogu biti podložne i sumnjama), oni su našli da bi u Mlečnom putu moglo da postoji oko 90 milijardi takvih planeta!

Teško bi bilo poverovati da od njih više miliona nisu slične Zemlji, tj. da na njima u većoj ili manjoj meri ne buja život. Tako neočekivano dolazimo do zaključka da svako vreme pronalazi svoje “vanzemaljce”! Kao da se radi o čovekovom iskonskom strahu od samoće, od velikih bezdana, pa time i od onog nebeskog. Zato, možda, i većina ljudi želi da se “vanzemaljci” već jednom pojave.

Svemirske lutalice

Na ovom svetu ništa nije večno, čak i zvezde imaju istina dug, ali konačan život. Planete u njihovom okrilju samo su delimično zaštićene od udara drugih nebeskih tela snažnom gravitacionom silom zvezda čiji su sužnji. Zato nije isključeno da su neki vanzemaljci naterani nevoljom napustili svoje planete i dali se na duga putovanja.

Da li su oni u prošlosti posetili Zemlju ili će to tek učiniti – pitanja su koja sebi postavljaju i naučnici i obični ljudi. Odgovore na ova pitanja naći ćemo u novoj nauci – astroarheologiji.

Dobro, pretpostavimo da su vanzemaljci negde blizu nas, da raspolažu potrebnim transportnim sredstvima, da dovoljno poznaju našu planetu i uslove koji vladaju na njoj i da su sigurni u svoju premoć nad nama. I sad se premišljaju da li da krenu ka Zemlji ili ne.

Pokušajmo da razmišljamo na način na koji bi oni to učinili, budući da su od nas, recimo, superiorniji. Uzmimo da živimo u centralnoj Africi i da odlučujemo da li ćemo napustiti svoja topla staništa, prirodu i životinje i preseliti se na Severni ledeni pol. U ništa manjoj nedoumici našli bi se i Eskimi koji bi razmatrali argumente za i protiv seobe u vrelu Afriku.

Sa kakvim bi se nedaćama i crnac i Eskim pri tom suočili – ne treba mnogo mučiti glavu. I šta bi sve oni u svojim “brodovima” morali poneti da bi se preselili sa vrućeg polutara na Severni pol ili obratno?

Šta ćemo na Marsu?

A tek kako stvar stoji sa nama Zemljanima koji razmišljamo o mogućoj kolonizaciji obližnje planete Mars koja se, kada se radi o kosmičkim rastojanjima, nalazi nama “na dohvat ruke”. Pobrojimo šta nas na Marsu ceka: potpuno različit sastav atmosfere – umesto azota i kiseonika – otrovni ugljendioksid, vrlo nizak atmosferski pritisak, strahovite peščane oluje, nedostatak vode, nepostojanje go čega drugog što je nepovoljno po čoveka. života (kao i uslova za njegov razvoj), velika stud, slaba gravitaciona sila i mno

Život nas “vanmarsovaca” na Marsu bio bi više nego čemeran. Morali bismo da živimo u totalnom “zatvoru” – vakuumski dihtovanim kućama, da se krećemo u kosmonautskim odelima i da se hranimo uglavnom veštačkom hranom stvaranom postupcima hemijske sinteze. Pa kako bi onda za ovu novu naseobinu čovek mogao da kaže: “Moja kućica – moja slobodica!”

Međutim, ne smemo da prenebregnemo slučaj da je neka civilizacija bila prisiljena na seobu, na potragu za novim pribežištem, kao što se to, na primer, desilo domorocima sa Uskršnjih ostrva u Tihom okeanu na Zemlji. Ostavši bez hrane, oni su u 17. veku izgradili splavove i prepustili se strujama okeana da ih odnesu do novog kopna na zapadu.

Tako bi se u krajnjoj nuždi, suočeni sa predvidivom elementarnom katastrofom ogromnih razmera, i razumna bića mogla poneti – napustiti svoj postojeći dom i otisnuti se “kosmičkim okeanom tišine” na daleko putovanje.

Ti “kosmički Magelani” koji bi upravljali fotonskim brodovima ne bi mogli očekivati bogate nebeske luke kao što je Zemlja, već samotna ostrvca spasa sa kojih bi kao “brodolomci”, po sabiranju novih snaga, kretali u potragu za srećom na nekoj od gostoljubivijih bližih planeta.

Nastaviće se

 

About Vladimir Ajdačić

Prof. dr Vladimir Ajdacić, nuklearni fizicar, rođen je 1933. godine u Beogradu, Jugoslavija. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu i Torontu. Naučnim radom bavio se u Institutu u Vinči, Jugoslavija, i u Kanadi, na Univerzitetu Toronta i na McMaster univerzitetu u Hamiltonu. Radio je na razvoju metoda detekcije nuklearnog zračenja i na izučavanju nuklearnih reakcija. Tokom NATO rata protiv Jugoslavije i posle njega osnovna preokupacija prof. Ajdačića je pomoć žrtvama osiromašenog uranijuma. Paralelno sa naučnim radom, duže od 40 godina bavi se popularizacijom nauke.

More Posts (23)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Slider by webdesign