«

»

Jun 24

Istinito i lepo u nauci

Lepo je ono što je savršeno prilagođeno svrsi.

Sokrat

 

Remek dela treba posmatrati sa svih rastojanja, jer će se tako otkrivati novi elementi lepote koja se skriva u svim skalama veličine

Naša civilizacija razvijala se hiljadama godina. Zahvaljujući neumitnom radu vremena, u riznicama nauke i umetnosti  ostala su nam sačuvana samo neka dela neprolazne vrednosti. Analizom tih dela dolazimo do zaključka da čovekova težnja ka lepom potiče iz samog ustrojstva Prirode, u čijim osnovama vladaju zakoni simetrije. Da li se može govoriti o bitnim razlikama između nauke i umetnosti? Kakva je uloga sklada i lepote u nauci? Najbolje odgovore na ova pitanja daju nam veliki naučnici i mislioci.

U obilju naučnih članaka koji svakodnevno stižu sa svih strana sveta ponekad se javi i pravi dragulj. To se upravo desilo jula 1979. godine, kada smo moj kolega i prijatelj prof. dr Branko Lalović i ja vodili žučne polemike o lepom i istinitom u nauci. U julskom broju časopisa „Physics Today“ o tome je poznati indijski naučnik Sabramanijan Čandrasekar (1919-1995), teorijski fizičar i astrofizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1983. godine, objavio antologijski članak.

Razmatrajući iskonsku temu – problem lepog u nauci, Čandrasekar je pošao od dve definicije lepog, o kojima bi se više sporili umetnici nego naučnici. Prvu je dao slavni engleski filozof i državnik Frensis Bekon (1561-1626), a drugu čuveni nemački teorijski fizičar Verner Hajzenberg (1901-1976). Čandrasekarov članak, sažeto rečeno, kazuje da nauka, kao i umetnost, priznaje estetske kriterijume. Mi tragamo za teorijama koje, prema Hajzenbergovom kriterijumu lepog, pokazuju usklađenost među svojim komponentama, ali koje, po Bekonu, sadrže i izvesnu neobičnost u svojim proporcijama.

Neko se može upitati u kojoj bi meri potraga za lepim trebalo da bude zastupljena u nauci, koja traga za istinom. Da bi odgovorio na ovo pitanje, Čandrasekar navodi Anrija Poenkarea (1854-1912), izvanrednog matematičara, fizičara i filozofa, koji kaže: „Naučnik ne proučava prirodu zato što je to korisno, on je izučava zato što uživa u tome, a uživa zato što je ona lepa. Da priroda nije lepa, ne bi bilo vredno znati, niti bi bilo vredno živeti… Zato što su i jednostavnost i nepreglednost lepe, mi prvenstveno tragamo za jednostavnim činjenicama i faktima – čas pomoću mikroskopa ispitujući neobičnu malenkost koja je, takođe, jedna nepreglednost, čas čeprkajući po geološkim dobima za tragovima prošlosti koja nas privlači zbog svoje udaljenosti.“

Džon Saliven, autor Njutnove i Betovenove biografije, pisao je maja 1919. u časopisu „Ateneum“: „Pošto primarni cilj naučne teorije predstavlja istraživanje harmonije koja se nalazi u prirodi, očigledno proizilazi da ove teorije moraju da imaju estetsku vrednost. Mera uspešnosti naučne teorije uistinu je mera njene estetske vrednosti, jer teorija unosi harmoniju u nešto što je prethodno predstavljalo haos… Mera u kojoj se nauka ne približava umetnosti određena je njenom nepotpunošću kao nauke… “

Čandrasekar s neobičnim nadahnućem u delima velikana nauke nalazi potpore navedenim mišljenjima. Čudesne intuitivne puteve saznanja – koji su se u velikoj meri oslanjali na estetski osećaj i na traganje za unutrašnjim skladom u ustrojstvu naučnih iskaza – on vidi u delu slavnog rano preminulog indijskog matematičara s početka 20. veka Srinavasa Ramanujana, u klasičnim radovima Džemsa Maksvela, u Opštoj teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna (za koju su Landau i Lifšic kazali da verovatno čini najlepšu od svih postojećih teorija), u Hajzenbergovom otkriću kvantne mehanike, u Vejlovim radovima na gravitaciji, teoriji polja i elementarnim česticama, u Paulijevom doprinosu nauci i drugim. Čandrasekar pri tome povlači brojne paralele između naučnih i umetničkih dostignuća i tvorevina.

Možda je najbolje ovaj prikaz Čandrasekarovih napora, usmerenih na iznalaženje zajedničkog imenitelja nauke i umetnosti, završiti njegovim sećanjem na susret sa velikim skulptorom Henrijem Murom. Tom prilikom Čandrasekar je upitao Mura kako treba posmatrati skulpture – iz daljine ili iz blizine? Mur mu je odgovorio da remek-dela, kao što su, na primer, skulpture Mikelanđela, treba posmatrati sa svih rastojanja, jer će se tako otkrivati novi elementi lepote koja se skriva u svim skalama veličine.

Uzimajući ovu ideju za vodilju, Čandrasekar nam pokazuje da Ajnštajnove i Maksvelove jednačine, kao i druga vrhunska naučna postignuća, posmatrana iz raznih naučnih uglova i „rastojanja“, poput skulptura, otkrivaju različite sadržaje i poruke, ispunjavajući pri tom Bekonove i Hajzenbergove kriterijume lepog.

About Vladimir Ajdačić

Prof. dr Vladimir Ajdacić, nuklearni fizicar, rođen je 1933. godine u Beogradu, Jugoslavija. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu i Torontu. Naučnim radom bavio se u Institutu u Vinči, Jugoslavija, i u Kanadi, na Univerzitetu Toronta i na McMaster univerzitetu u Hamiltonu. Radio je na razvoju metoda detekcije nuklearnog zračenja i na izučavanju nuklearnih reakcija. Tokom NATO rata protiv Jugoslavije i posle njega osnovna preokupacija prof. Ajdačića je pomoć žrtvama osiromašenog uranijuma. Paralelno sa naučnim radom, duže od 40 godina bavi se popularizacijom nauke.

More Posts (23)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Slider by webdesign