«

»

Feb 16

Najbrži čovek na svetu

Iz časopisa Top zona

Sigurno se sećate face nekog od crtanih junaka (Pere Kojota recimo) dok „jaše“ na raketi. Mislili ste da je to čista fikcija? Prevarili ste se, svima njima je uzor bio Džon Step.

Step tokom vožnje pri brzini od 420 km/hPukovnik Džon Step je rođen 11. jula 1910. godine u Brazilu. 1931. godine Džon Step diplomira na Bejlor Univerzitetu u Teksasu, a 1940. godine dobija doktorat iz biofizike. 1944. godine odlazi u rat. Tokom 1928. godine odlazi da poseti ujaka i ujnu, njegova dvogodišnja rođakinja je uletela u požar i bila gadno spaljena. Pomagao je medicinskoj sestri 63 sata pre nego što je nesrećno dete preminulo. To je bio prvi put da je video da je neko umirao, i odlučio je da svoj život posveti medicini, i to mu uspeva nakon doktorata kada uspeva da ide na medicinsku školu pri Univerzitetu u Minesoti.

Džon Step dobija ponudu od vojske da učestvuje u seriji letova testirajući različite kiseonične sisteme u nehermitički zatvorenim avionima na visini od 12.2 km. U cilju poboljšanja sedišta u borbenim avionima, Step rizikuje i sopstveni život. 1946. godine postaje istraživač u aeromedicinskoj laboratoriji. Pokušavao je da pronađe način da zaštiti pilote od padova aviona. Proučavao je uticaj velikih ubrzavanja i usporavanja na ljudskom organizmu.

Saonice nazvane Gee Whiz i pokretane Džeto raketama, postavljane su na 600 metara dugu traku i imale su veoma efektivan sistem kočenja. Step je planirao seriju testova na ljudima i za to razvijao opremu koje bi držala čoveka za saonice. Prva serija je isprobana 32 puta pre nego što je ljudsko biće bilo u njoj. Step je izabrao samog sebe za taj prvi test. 10. decembra 1947. godine, Džon Step ulazi u saonice, stavlja opremu na sebe licem okrenut u nazad od smera kretanja saonica. Bio je spreman da da svoj život da bi dokazao granice ljudske izdržljivosti. Odbio je anestetike da bi sam mogao da vidi psihološko reagovanje u tim uslovima. Saonice su naglo ubrzale na brzinu od 45 m/s (162 km/h). Saonice su naglo zaustavljene. Na Stepovo telo je delovala sila deset puta veća od gravitacione sile. Nagnječio je samo par mišića tada. Tokom naredne godine povećava brzinu saonica na 75 m/s. Za samo 6 metara saonice su usporile sa 75 m/s na 0 m/s. Njegovo telo je izdržalo silu od 35 g (35 puta veću od sile gravitacije). Nakon toga je patio od glavobolje, nesanice, frakture rebra i zgloba na šaci. Kada su njegovi nadređeni čuli da svoje eksperimente testira na sebi, naredili su mu da stane. Razlog stopiranja je bio strah da neće dobiti unapređenja ako Step premine.

Ipak ovo nije pokolebalo Stepa da stane, nastavio je tajno projekat. Tokom naredne četiri i po godine izveo je još 26 visoko-brzih vožnji saonicama, pored njega učestvovalo je i 11 dobrovoljaca. Step je preuzimao najveće rizike, ispalo mu je šest zuba tokom eksperimenata, lomio mnogo više rebara i po drugi put lomio zglob na šaci. Ali Step je dokazao da je najbitniji elemenat tokom letenja pojas oko tela. Nakon što je čovek prvi put probio i zvučni zid avionom, supersonične letelice su donele nove probleme. Da bi rešio probleme Step pravi visoko-brze saonice nazvane „Sonic Wind No I“. Sistem je sadržao sofisticiranije instrumente za očitavanje i vodeni sistem kočenja (mala digresija, kako je to izgledalo možete pogledati u novom filmu o Indijani Džonsu).

U martu 1954. godine, Step seda za nove saonice čija brzina dostiže 210 m/s i dobija nadimak „najbrži čovek na svetu“. Zabrinuti ljudi iz osiguranja su ga pitali „Šta nameravaš sledeće da uradiš?“. Step se vraća na problem sedišta u visokosoničnim avionima. Cilj je da sedišta budu što savršenija, Step je znao koliki maksimum stresa pilot može da izdrži. Da bi uspešno završio posao je seo u saonice koje su simulirale naglo izbacivanje sedišta. Jedino čega se bojao kako je kasnije pričao je bilo da ne oslepi.

Na zemlji, Step je postavio rekord od 310 m/s. Učestvova je eksperimentima sa udarnim talasima vazduha gde je dokazao da su sedišta za izbacivanje pogodna i za supersonične brzine. To je bilo poslednji put da Džon Step učestvuje u eksperimentima sa ubrzanjem na saonicama, učestvovao je u 29 vožnji. Upitan zašto je sve to radio rekao je: „Imam misionarskog duha u sebi. Kada bih bio upitan da uradim nešto, uradio bih to. Uzeo bih rizik na sebe za informacije koje su od vrednosti“.

Tokom svog rada u Holoman vazdušnoj bazi u Nju Meksiku, radio je i na sigurnosti tokom vožnje. Svoja iskustva je preneo u novo polje rada. U to vreme sedišta na automobilima nisu imala pojaseve za vezivanje, tada je Step dokazao da vozači koji su vezani mogu da prežive jače sudare nego oni koji su nisu vezani. Automobilska industrija dugo vremena nije imala sluha za ovo pa je Step organizovao konferencije, davao intervju, održavao proteste. Konačno, zahvaljujući Stepu, 1966. godine Lindon Džonson uvodi zakon po kome je vezivanje u automobilima obavezno.
Nakon vojnog penzionisanja bio je konsultant u NASA-i i profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije. Preminuo je 13. novembra 1999.godine.

About Milija Jovičić

Trenutno student Fizičkog fakulteta u Beogradu (smer teorijska i eksperimentalna fizika). Bivši polaznik IS Petnica seminara astronomije.

Web | More Posts (64)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Slider by webdesign