«

»

Jun 24

Nauka i pseudonauka – Opšti deo

“Mi koji smo imali sreću da odaberemo nauku kao poziv imamo obavezu da podelimo sa javnošću ono što smo naučili o tome kako ovaj svet funkcioniše.
Ne zato što naučnici polažu pravo na neku veću intelektualnu vrlinu, nego zato što je nauka jedini način koji imamo da razdvojimo istinu od ideologije, ili laži ili gluposti.“

Bob Park[1]

Uvod

Uticaj i ugled savremene nauke doveo je do toga da izuzev umetnosti i religije skoro svaka druga delatnost želi da se predstavi kao naučna. I to je dobro. Međutim, nije dobro što i mnogi poduhvati kojima nedostaju osnovne odlike naučnog pristupa žele da se identifikuju sa naukom što čine da bi ojačali svoj ekonomski, socijalni ili politički položaj. Na prvi pogled mnoge od tih pseudonauka podsećaju na istinsku nauku ali kada se malo bolje pogledaju njihove metode pristup i sadržaj jasno je da se radi o karikaturi i parodiji nauke. Koreni većine pseudonauka mogu se povezati sa prastarim verovanjima u magiju ali, pod plaštom naučne ozbiljnosti, njihovi pobornici to odlučno odbijaju. Međutim detaljna analiza prakse tih naučnih imitatora najčešće razotkriva njihov misticizam zaogrnut plaštom terminologije koja oponaša naučnu.

Pseudonauka se karakteriše nereproduktivnim nalazima koji su, navodno, posledica sila koje ne mogu da se detektuju uobičajenim naučnim metodama. Kritika da je nemouće ponoviti ‘naučni’ rezultat često se odbacuje argumentom da rezultat mogu da ponove samo oni koji dele pseudonaučnikovu veru u postojanje date pojave i koji poseduju neke naročite sposobnosti. [2]

Nauka

Nauka je sistematski poduhvat prikupljanja znanja o svetu i organizovanja i sažimanja tog znanja u zakone i teorije koji mogu biti proveravani.”[3] Dakle, nauka se bavi samo pojavama koje mogu empirijski da se ispituju i proveravaju. Nausprot rasprostranjenom uverenju, nauka ne barata gomilom nepromenljivih činjenica nego predstavlja način na koji se postavljaju pitanja i na koji se traže mogući odgovori o svetu oko nas. Cilj nauke je da opiše ustrojstvo fizičkog univerzuma i da pronikne u principe na osnovu kojih se odigravaju pojave u njemu. U tom procesu naučnici pokušavaju da se slože oko ograničenog broja komponenti čijim raznovrsnim kombinacijama dolazi do prirodnih pojava i da izvedu skup zakonitosti koje opisuju međudelovanje tih komponenti.

Da bi se uklonio uticaj istraživačevih predrasuda i očekivanja kao i da bi se umanjili uticaji iz okoline naučna posmatranja i eksperimenti se izvode pod kontrolisanim uslovima. Od najveće važnosti za naučnu zajednicu su javna dostupnost upotrebljenih metoda i postigutih rezultata kao i kritičko preispitivanje dobijenih rezultata. Jedan eksperiment po pravilu nikada ne rešava predmet naučne debate – tek obilje nalaza u koje se uvere naučnici u datoj disciplini (koji moraju biti u stanju da ponove i reprodukuju nalaze do kojih su došli drugi) dovodi do prihvatanja objašnjenja svake proučavane pojave. I tek onda pioniri dobijaju zasluženo priznanje. Dakle, u nauci zasluge za izvanredne pronalaske naučnici dodeljuju jedni drugima a ne sami sebi.

Rezultate ispitivanja date pojave naučnici pokušavaju da uopšte i na druge pojave u datoj oblasti i da uočene zakonomernosti uobliče u opšte zakone. Takve zakonomernosti i prikupljene pouzdane podatke naučnici organizuju u proverljive (koje mogu biti proveravane) teorije kojima se opisuju ti rezultati i koje, ako je moguće, predviđaju nove pojave ili ishod novih eksperimenata. Proširivanjem opštosti teorija naučnici se nadaju uspešnom objašnjenju i drugih pojava u datoj disciplini. Naučnim ili „prirodnim“ zakonom može se smatrati uopštavanje tako snažno potvrđena empirijskim činjenicama (posmatranjima i merenjima) da bi bilo suludo ne prihvatiti privremeno slaganje sa njim. Treba uočiti da je težište naučnog pristupa na privremenosti slaganja. Mada su prihvaćeni zakoni najbolje što imamo oni su podložni izmenama i poboljšanjima ako protivureče novim (pouzdanim) nalazima. Isto važi i za naučne teorije koje se popravljaju ili odbacuju pod pritiskom novih nalaza. Ova sklonost za promenom i samoispravljanjem je možda najvažniji element po kojem se nauka razlikuje od religioznih doktrina i od pseudonauka koje ostaju ukopane u svojim dogmama bez obzira na nove pronalaske. Dakle, prave nauke su u neprekidnom previranju.

Pseudonauka

Pseudonauka obuhvata delatnost koja pokušava da se uvuče pod plašt istinske nauke kopirajući njene postupke, ali ne dostiže standarde kakvi se praktikuju u legitimnim poljima koje pokušava da imitira. Pseudonauka ne ceni debate i kritike i retko pokazuke intelektualnu čvrstinu i istinski progres. Objašnjenja pseudonauke obično protivureče dobro zasnovanom naučnom znanju i njeni sopstveni nalazi retko, ako ikada, izdržavaju kritičko preispitivanje od strane kompetentnih kritičara. Najčešće se radi o slabom poznavanju prave prirode pojava (“argument iz neznanja”) i o popunjavanju praznina za koje savremena nauka još nije uspela da nađe valjane odgovore (“Bog je u pukotinama”) što sve najbolje sažima parafraza Paulijeve misli – pseudonauka je delatnost koja “nije čak ni pogrešna”. Dakle, pseudonauka je metoda za opravdavanje, odbranu i očuvanje grešaka.

Literatura

1. Park, R.L., Voodoo Science: The Road from Foolishness to Fraud
2001, Oxford: Oxford University Press.
2. Beyerstein, B.L., Distinguishing science from pseudoscience. 1995, The Centre for Curriculum and Professional Development.: Vancouver, Canada.
(http://www.sfu.ca/psyc/faculty/beyerstein/research/articles/02SciencevsPseudoscience.pdf)
3. Wilson, E.O., Consilience : the unity of knowledge. 1998, New York: Knopf.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Slider by webdesign