Glava 1: Priroda nauke

 

 

Tokom ljudske istorije, razvijene su brojne povezane i proverene ideje o fizičkom, biološkom, psihološkom i socijalnom svetu. Te ideje su omogućile narednim generacijama da postignu još sveobuhvatnije i pouzdanije razumevanje ljudske vrste i prirodne okoline. Sredstva koja se koriste za razvoj ovih ideja su posebne metode posmatranja, razmišljanja, eksperimentisanja, i provere. Ova sredstva predstavljaju temeljneprincipe nauke i odražavaju suštinu po kojoj se nauka razlikuje od drugih načina saznavanja.

Spoj nauke, matematike i tehnologije čini celinu naučne delatnosti što tu delatnost čini toliko uspešnom. Iako sve tri delatnosti imaju sopstvena obeležja i istoriju, one su međusobno zavisne i uzajamno se pojačavaju. Zato će prva tri poglavlja biti posvećena nauci, matematici i tehnologiji i njihovoj ulozi u sveukupnoj naučnoj delatnosti.

Ovo poglavlje postavlja preporuke za znanje potrebno da se razume kako funkcioniše nauka kao delatnost, dakle, preporuke za znanje koje nazivamo naučna pismenost. Poglavlje se fokusira na tri glavne teme: naučni pogled na svet, naučnu metodu ispitivanja, i prirodu naučne delatnosti. Poglavlja 2 i 3 razmatraju načine na koje se matematika i tehnologija razlikuju od nauke uopšte. Poglavlja 4 – 9. iznose pogled na svet zasnovan na dostignućima savremene nauke; poglavlje 10, Istorijske perspektive, obuhvata ključne epizode u razvoju nauke i Glava 11 , Zajedničke teme, sažima ideje koje su zajedničke za nauku, matematiku i tehnologiju.

 

Naučni pogled na svet

Naučnici imaju slična osnovna uverenja o tome šta rade i kako gledaju na svoj rad. To se pre svega odnosi na prirodu sveta i šta o njemu može da se nauči.

Svet je razumljiv

Nauka pretpostavlja da se stvari i događaji u kosmosu javljaju po obrascima koji se mogu razumeti pažljivim, sistematskim proučavanjem. Naučnici veruju da korišćenjem uma, i uz pomoć instrumenata koji deluju kao produžena čula, ljudi mogu otkriti obrasce u celokupnoj prirodi.

 

Nauka, takođe pretpostavlja da je univerzum (svemir), na što navodi i njegov naziv, veliki jedinstveni sistem u kojem su osnovna pravila svuda ista. Znanja stečena proučavanjem jednog dela univerzuma primenjiva su u proučavanju drugih delova. Na primer, istim principima kojima se objašnjava kretanje tela pri padu na površini Zemlje, može da se objasni i kretanje Meseca i planeta. Iako su tokom godina malo izmenjeni, isti principi kretanja mogu da se primene za opis kretanja pridelovanju i drugih sila, dakle prrimenjivi su za opis kretanja svega, od najmanje nuklearne čestice do najmasivnije zvezde, od jedrilice do svemirskog broda, od metka do svetlosnog zraka.

 

Naučne ideje su podložne promenama

Nauka je proces proizvodnje znanja. Taj proces zavisi kako od pažljivog posmatranja pojava tako i postavljanja teorija koje daju smisao tim posmatranjima. Promena znanja je neizbežna, jer nova opažanja mogu da ospore važeće teorije. Bez obzira koliko dobro jedna teorija objašnjava skup opažanja, moguće je da druga neka teorija može da objasni istu pojavu podjednako dobro, ili još i bolje, ili ta druga teorija može da se uklopi u još širi opseg novih opažanja. Stoga se u nauci, teorije, i nove i stare, neprekidno proveravaju, poboljšavaju a ponekad i odbacuju. Naučnici polaze od toga da čak i ako nema načina da se obezbedi potpuna i apsolutna istina, uvek mogu da se koriste aproksimacije, vremenom sve bolje i tačnije, da s opiše svet oko nas i kako on funkcioniše.

 

Naučno znanje je trajno

Iako naučnici odbacuju pojam dostizanje apsolutne istine i prihvataju izvesnu neodređenost kao deo prirode, većina naučnih saznanja je trajna. Izmena i popravka ideje, umesto njenog potpunog odbacivanja, je norma u nauci, pa stoga čvrsta zamisao opstaje, neprekidnim popravkama postaje preciznija, i na kraju postaje široko prihvaćena. Na primer, u formulisanju teorije relativnosti, Albert Ajnštajn nije odbacio Njutnove zakone kretanja, već je pokazao da su oni samo aproksimacije jednog još opštijeg koncepta. (O valjanosti Njutnove mehanike najbolje svedoči činjenica da se ona i dan danas koristi za izračunavanje putanja satelita.) Štaviše, rastuća sposobnost da tačno predviđamo mnoge prirodne pojave pruža ubedljive dokaze da smo zaista napredovali u našem razumevanju načina na koji svet funkcioniše. Kontinuitet i stabilnost s jedne strane, karakteristike su nauke isto kao što je i promenljivost s druge, a verovanje u naučne zamisli je prisutno isto koliko i sumnja u njih.

 

Nauka ne može da pruži potpune odgovore na sva pitanja

Postoje mnoge stvari koje ne mogu valjano da se ispituju na naučni način. Dobar primer su verovanja koja po samoj svojoj prirodi ne mogu da se dokažu ili opovrgnu, kao na primer, postojanje natprirodnih sila i bića, ili pitanje pravog smisla života. U drugim slučajevima, naučni pristup koji može biti važeći, verovatno će biti odbačen kao nevažan od onih koji imaju određena verovanja (kao što je u čuda, proricanje sudbine, astrologiju, sujeverje itd.). Isto tako, naučnici nemaju sredstva za rešavanje pitanja koja se tiču odnosa dobra i zla. Ipak, ponekad mogu da doprinesu raspravi o takvim pitanjima identifikujući verovatne posledice određenih akcija, što može da bude korisno u proceni alternativa.

 

Naučno ispitivanje

U osnovi, različite naučne discipline su međusobno slične u oslanjanju na dokaze, upotrebu hipoteza i teorija, korišćenju logike, i po još mnogo čemu. Međutim, naučnici se međusobno veoma razlikuju: prema pojavama koje istraživaju i načinu rada; u meri u kojoj se oslanjaju na istorijske podatke ili na eksperimentalne nalaze, ili na kvalitativne i kvantitativne metode; u svom odnosu prema osnovnim principima; i koliko se oslanjaju na nalaze drugih nauka. Ipak, među njima se neprekidno odvija razmena metoda, informacija i koncepata, a najvažnije je zajedničko shvatanje o tome kako treba da se sprovodi istraživanje da bi bilo naučno prihvatljivo.

Naučno ispitivanje nije lako opisati van konteksta određenog istraživanja. Jednostavno, ne postoji tačno određen niz koraka koji naučnici uvek prate, niti jasan put koji vodi nepogrešivo ka naučnim saznanjima. Postoje, međutim, neke odlike koje nauci daju poseban karakter kao načinu ispitivanja. Iako su te odlike posebno karakteristične za rad profesionalnih naučnika, svako može da ih koristi za naučno rešavanje brojnih problema iz svakodnevnog života.

 

Nauka zahteva dokaze

Ranije ili kasnije, valjanost svake ozbiljne naučne tvrdnje proverava se posmatranjem pojava, dakle, eksperimentompa se naučnici u velikoj meri koncentrišu na dobijanje što preciznijih podataka. Dokazi o valjanosti se dobijaju opažanjima i merenjima u situacijama koje se kreću od prirodnog okruženja (šuma, potok, livada) do potpuno neprirodnog (laboratorija). Za opažanja, naučnici koriste prvo sopstvena čula, pa instrumente koji poboljšavaju ta čula (mikroskop, teleskop, termometar), i najzad instrumente koji se po svojim svojstvima poprilično razlikuju od onoga što čula mogu da osete (elektrometar, magnetometar, ampermetar…). Dalje, naučnici mogu da budu pasivni posmatrači (zemljotresi, klimatske promene, migracije ptica), da prave zbirke (minerali, biljke, insekti), i da aktivno testiraju okolinu (bušenje zemljine kore, sudaranje elementarnih čestica, davanje eksperimentalnih lekova).

 

Da bi dobili potrebne dokaze naučnici mogu vrlo precizno da kontrolišu eksperimentalne uslove. Na primer, oni mogu da kontrolišu temperaturu, menjaju koncentracije hemikalija, ili da biraju koji organizmi će se pariti sa nekim drugim. Sistematskim variranjem uslova, jednog po jednog, nadaju se da će prepoznati isključivi uticaj toga što menjaju, na ono što se dešava, i time izbegnu komplikacije od promene drugih uslova. Međutim, kontrola uslova često je nepraktična (u proučavanju zvezda), ili nemoralna (u proučavanju ljudi), ili remeti prirodnu pojavu (proučavanje divljih životinja u zatočeništvu). U takvim slučajevima, opažanja moraju da se više u dovoljno širokom opsegu prirodnih uslova da bi moglo nedvosmisleno da se utvrdi uticaj različitih faktora na dobijene rezultate. Zbog jake potrebe za oslanjanjem na dokaze, velika pažnja se poklanja unapređenju instrumenata i tehnika posmatranja, a otkrića jednog istraživača ili grupe najčešće se proveravaju od strane drugih.

 

Nauka je spoj logike i mašte

Iako je dopušteno korišćenje svakakvog maštanja i mišljenja, da bi se došlo do valjane hipoteze ili teorije, ranije ili kasnije naučni argumenti moraju da se usklade sa principima logičnog rasuđivanja, tj., da se testira valjanost argumenata primenom određenih kriterijuma zaključivanja, demonstriranja, i zdravog razuma. Naučnici ponekad mogu da se ne slože oko vrednosti određenih dokaza, ili oko prikladnosti izvesnih pretpostavki i samim tim da se ne slože o tome da li su izvedeni zaključci opravdani. Ali, uvek se slažu oko principa logičnog rasuđivanja kojima se povezuju dokazi i pretpostavke sa zaključcima.

 

Naučnici ne rade samo sa podacima i dobro razvijenim teorijama. Često, raspolažu samo sa privremenim hipotezama o suštini stvari koju ispituju. Takve hipoteze se široko koriste u nauci za izbor podataka na koje treba da se obrati pažnja i utvrđivanje koje dodatne podatke treba tražiti, kao i za usmeravanje tumačenja podataka. Zapravo, formulisanje i testiranje hipoteza je jedna od suštinskih aktivnosti naučnika. Da bi bila korisna, hipoteza treba da sugeriše šta bi to moglo da je podrži i kakvi dokazi da je opovrgnu. Hipoteza koja ne može u principu da se testira može da bude zanimljiva, ali je malo verovatno da može da bude naučno korisna.

 

Upotreba logike i pažljivo proučavanje dokaza su potrebni, ali obično ne i dovoljni za napredak nauke. Naučne zamisli ne izranjaju automatski iz podataka ili sveobuhvatne analize. Smišljajući hipoteze ili teorije da bi se zamislilo kako svet funkcioniše, a zatim smišljanje kako one mogu da se stave na probu stvarnosti je kreativan proces koliko i pisanje poezije, muzike ili konstruisanje oblakodera. Ponekad je otkriće u nauci neočekivano, čak sličajno, ali je potrebno imati znanja i kreativnog duha da se u neočekivanom prepozna pravi smisao. Neki podaci jednom naučniku mogu da izgledaju sasvim obični i nezanimljivi, dok nekog drugog isti podaci mogu da dovedu do sasvim novog otkrića. Što reče Ajnštajn „Mašta je važnija od znanja.“

 

Nauka objašnjava i predviđa

Naučnici se trude da daju smisao osmatranjima pojava koristeći prihvaćene naučne principe ili objašnjenjenja koja su u skladu sa njima. Takva objašnjenja – teorije – bilo da su sveobuhvatna ili ograničena, moraju da budu logički zasnovana i da obuhvate značajan deo naučno proverenih osmatranja. Poverenje u naučnu teoriju često dolazi od njene sposobnosti da poveže pojave koje su ranije izgledale nepovezane. Na primer, ugled teorije kretanja kontinenata je postepeno rastao kako je uspostavljala vezu između veoma različitih pojava kao što su zemljotresi, vulkani, podudarnost između fosila na različitim kontinentima, oblika kontinenata, i konture okeanskog dna.

 

Suštinu nauke predstavlja potvrđivanje osmatranjem. Međutim, za naučnu teoriju nije dovoljno da se samo složi sa već poznatim opažanjima već treba da se uklopi i u dodatna opažanja koja, pre svega, nisu korišćena u njihovom formulisanju. Drugim rečima, teorija treba da ima moć predviđanja. Moć predviđanja teorije ne zahteva nužno predviđanje događaja u budućnosti. Predviđanje može da se oodnosi i na dokaze iz prošlosti koji još uvek nisu pronađeni, ili proučeni. Teorija o poreklu čoveka, na primer, može da se testira novim otkrićima fosilnih ostataka. Ovaj pristup je neophodan za rekonstrukciju događaja iz istorije zemlje ili oblika života na njoj.Takođe je potreban u proučavanju procesa koji se obično odigravaju veoma sporo, kao što je nastanak planina ili starenja zvezda. Zvezde se, na primer, razvijaju mnogo sporije nego što možemo da opazimo. Teorije evolucije zvezda, međutim, mogu da predvide neočekivane odnose između odlika zvezdane svetlosti koje se mogu pronaći u postojećim zbirkama podataka o zvezdama.

 

Naučnici pokušavaju da utvrde i izbegnu pristrasnost

Kada se suoče sa izvesnom tvrdnjom, naučnici se prvo pitaju kakvi dokazi tu tvrdnju podržavaju. Međutim, naučni dokazi mogu biti pristrasni počevši od toga kako se podaci tumače, preko registrovanja ili saopštavanja podataka, pa do izbora podataka koji će se uopšte razmatrati. Nacionalnost naučnika, pol, etničko poreklo, godine starosti, politička ubeđenja, itd. mogu da ih navedu da traže ili naglase ovu ili onu vrstu dokaza ili tumačenja. Na primer, godinama je proučavanje primata koje su radili naučnici-muškarci bilo usredsređeno na suparničko socijalno ponašanje mužjaka. Značaj ponašanja ženki u izgradnji zajednice primata nije bilo uočeno sve dok žene-naučnici nisu počele da se bave tim istraživanjima.

 

Pristrasnost istraživača, ispitivanog uzorka, korišćenih metoda ili instrumenata ne može uvek potpuno da se izbegne, ali naučnici žele da znaju moguće izvore pristrasnosti i kako ove mogu da utiču na dokaze. Naučnici žele, i od njih se očekuje, da budu svesni mogućih pristrasnosti u radu, kako svom tako i drugih naučnika, iako se takva objektivnost baš uvek ne postiže. Jedan od načina za zaštitu od nehotične pristrasnosti je da na istom problemu nezavisno radi više istraživača ili grupa.

 

Nauka nije autoritarna

Kao i svuda, u nauci je poželjno korišćenje pouzdanih izvora informacija i mišljenja, što su obično ljudi specijalizovani u odgovarajućim oblastima. Ali, avaj, bezbroj je primera iz istorije nauke gde su ugledni autoriteti toliko grešili. Dugoročno gledano, nema naučnika, ma kako bio poznat ili na visokom položaju, koji bi imao pravo da odlučuje za druge naučnike šta je istina, jer naučnici ne veruju da postoji neko ko ima poseban pristup istini. Nema unapred postavljenih zaključaka koje naučnici moraju da postignu na osnovu svojih istraživanja.

 

Kratkoročno, nove ideje koje nisu baš u saglasnosti sa prihvaćenim idejama nailaze na energičnu kritiku, a naučnici koji propagiraju takve ideje mogu imati poteškoća u dobijanju podrške za svoje istraživanje. Međutim, preispitivanje novih ideja je ključna delatnost nauke u izgradnji valjanog znanja. Povremeno čak i najprestižniji naučnici odbijaju da prihvate nove teorije, uprkos tome što ima dovoljno prikupljenih dokaza da ubede svakoga. Dugoročno, međutim, o teorijama se sudi po njihovim rezultatima: Kada se pojavi neko sa novom ili poboljšanom verzijom teorije koja objašnjava više pojava ili nudi odgovore na važnija pitanja od prethodne verzije, nova teorija na kraju zauzima mesto stare.

 

Naučna delatnost

Nauka kao delatnost ima individualne, društvene i institucionalne dimenzije. Naučna aktivnost je jedna od glavnih odlika savremenog sveta kojom se, možda više nego bilo čime, naše doba razlikuje od ranijih vekova.

 

Nauka je složena društvena aktivnost

Naučni rad uključuje mnoge pojedince koji rade brojne različite poslove i odvija se u izvesnoj meri u svim zemljama sveta. Muškarci i žene bez obzira na etničko i nacionalno poreklo bave se naukom i njenom primenom. Ovi ljudi – naučnici i inženjeri, matematičari, lekari, tehničari, kompjuterski programeri, bibliotekari, i drugi – mogu se usredsrediti na naučna znanja bilo za svoj račun ili za određenu praktičnu svrhu, a mogu se baviti prikupljanjem podataka, stvaranjem teorija, gradnjom instrumenata, ili komunikacijama.

 

Kao društvena aktivnost, nauka neminovno odražava vrednosti i poglede društva u kojem se odvija. Na primer, istorija ekonomske teorije se paralelno razvijala s idejom socijalne pravde – nekada su ekonomisti smatrali optimalnom platu za radnike ne više od onoga što bi jedva omogućilo radnicima da prežive, što je u razvijenim zemljama stvar davne prošlosti. Ili drugi primer: pre dvadesetog veka, a i dobar njegov deo, žene i ljudi obojene kože u suštini su bili isključeni iz najvećeg dela nauke ograničavanjem njihovog obrazovanja i mogućnosti zaposlenja; a rad onih malobrojnih, koji su svojom izuzetnošću uspevali da prevaziđu te prepreke često je, bez obzira, bio omalovažavan.

 

Pravci naučnih istraživanja su podložni neformalnim uticajima u kulturi same nauke, kao što je preovlađujuće mišljenje o tome koja pitanja su najinteresantnija, ili koje metode ispitivanja bi najverovatnije bile plodne. Odlučivanje o tome koji istraživački projekti će biti finansirani sprovodi se kroz složene postupke koji uključuju same naučnike. Odbori naučnika redovno pregledaju napredak u raznim disciplinama na osnovu čega preporučuju opšte prioritete za finansiranje.

 

Nauka se odvija u različitim ambijentima. Naučnici su zaposleni na univerzitetima, u bolnicama, poslovnim jedinicama i industriji, vladama, nezavisnim istraživačkim organizacijama, i naučnim udruženjima. Mogu da rade sami, u malim grupama, ili kao članovi velikih istraživačkih timova. Njihova radna mesta su učionice, kancelarije, laboratorije i prirodno okruženje od svemirskog prostora do morskog dna.

 

Zbog socijalne prirode nauke, širenja naučnih informacija je od ključnog značaja za njen napredak. Neki naučnici objavljuju svoje nalaze i teorije u radovima koji se saopštavaju na naučnim konferencijama ili objavljuju u naučnim časopisima. Ti radovi omogućuju naučnicima da informišu druge o svom radu, da izlože svoje ideje kritici drugih naučnika, i, naravno, da drže korak sa razvojem naučnih saznanja u celom svetu. Unapređenje informacione nauke (znanja o prirodi informacija i njihova manipulacija) i razvoj informacionih tehnologija (posebno računarskih sistema) utiču na sve nauke. Ove tehnologije ubrzavaju prikupljanje podataka, njihovo sređivanje i analizu; čine nove vrste analiza praktičnim i skraćuju vreme između otkrića i njegove primene.

 

Nauka je organizovana u sadržajne discipline i sprovodi se u raznim institucijama

Organizaciono, nauka se može smatrati skupom svih različitih naučnih oblasti, odnosno sadržajnih disciplina. Od antropologije do šumarstva, postoje desetine takvih disciplina. One se razlikuju jedna od druge na razne načine, uključujući istoriju, proučavane pojave, tehnike i jezik koji koriste, kao i vrste željenog ishoda. S obzirom na svrhu i filozofiju, međutim, sve su podjednako naučne i zajedno čine isti naučni poduhvat. Prednost postojanja disciplina je u tome što one pružaju konceptualnu strukturu za organizovanje istraživanja i pronađenih rezultata. Nedostatak je da podela ne odgovara nužno načinu na koji funkcioniše svet, i da otežava komunikacije. U svakom slučaju, naučne discipline nemaju čvrste granice. Fizika prožima hemiju, astronomiju i geologiju, hemija biologiju i medicinu, i tako dalje. Nove naučne discipline (astrofizika i sociobiologija, na primer) stalno se formiraju na granicama drugih. Neke discipline rastu i granaju se na poddiscipline, koje vremenom i same mogu da prerastu u samostalne discipline.

 

U niverziteti, industrija i vlade su takođe deo strukture naučnih delatnosti.Univerzitetska istraživanja obično naglašavaju istraživanja iz radoznalosti, mada je u razvijenim zemljama dosta univerzitetskog istraživanja usmereno na praktične probleme. Univerziteti, naravno, takođe su posebno posvećeni obrazovanju sledećih generacija naučnika, matematičara i inženjera. Industrija i preduzeća obično podržavaju istraživanja usmerena ka praktičnim ciljevima, ali u razvijenim zemljama često sponzorišu istraživanja za koja nema očigledne trenutne primene, delom u očekivanju da će dugoročno gledano, rezultati biti primenljivi. Vlade razvijenih država finansiraju brojna istraživanja na univerzitetima i u industriji, ali takođe podržavaju i sprovode istraživanja u brojnim nacionalnim laboratorijama i istraživačkim centrima. Tamo i privatne fondacije, javno-interesne grupe, kao i lokalne uprave takođe podržavaju istraživanja.

 

Agencije koje finansiraju istraživanja utiču na pravac nauke na osnovu odluke koja istraživanja će da podržavaju. Postoje i ostali oblici kontrole nauke koji su rezultat potrebe da se propisima o istraživačkoj delatnosti urede istraživanja koja se smatraju opasnim i koja se odnose na postupke sa ljudima i životinjama koji se koriste u eksperimentima.

 

Postoje opšte prihvaćeni etički principi u izvođenju nauke

Većina naučnika se ponaša u skladu sa etičkim normama nauke. Snažno održana tradicija tačnog vođenja dnevnika, otvorenost i slobodno širenje rezultata, potpomognuti kritičkim osvrtom na nečiji rad od strane drugih istraživača, služe da bi velika većina naučnika ostala u okvirima etičkog profesionalnog ponašanja. Ponekad, međutim, pritisak da se ostvari prvenstvo u objavljivanju neke ideje ili osmatranja dovodi ponekog naučnike u iskušenje da uskrati informacije ili čak da falsifikuju svoje zaključke. Takvo kršenje same prirode nauke šteti nauci. Kada se otkrije, naučna zajednica je snažno osuđuje kao i agencije koje finansiraju istraživanja.

 

Još jedan domen naučne etike se odnosi na moguće štete koje bi mogle da nastanu iz naučnih eksperimenata. Jedan aspekt je tretiranje živih eksperimentalnih subjekata. Savremena naučna etika zahteva da dužnu pažnju treba posvetiti zdravlju, udobnosti, i dobrobiti eksperimentalnih životinja. Štaviše, istraživanja na ljudima mogu da se izvode samo uz obavešteni pristanak ispitanika, čak i ako to ograničava istraživanja i utiče na rezultate. Obavešteni pristanak podrazumeva potpuno obelodanjivanje rizika i očekivane koristi od istraživanja kao i pravo subjekta da odbije da učestvuje. Pored toga, naučnici ne smeju svesno da izlažu saradnike, studente, susede, opasnosti po zdravlje ili imovinu bez njihovog znanja i saglasnosti.

 

Etika nauke odnosi se i na moguće štetne posledice primene rezultata istraživanja. Dugoročne posledice istraživanja mogu da budu nepredvidive, ali neke ideje o tome šta se očekuje od primene naučnog rada mogu da se dobiju iz saznanja ko je zainteresovan da sporna istraživanja finansira. Ako, na primer, Ministarstvo odbrane nudi ugovor za rad u vezi sa teorijskom matematikom, matematičari mogu da zaključe da to može da ima primenu u novim vojnim tehnologijama i da će zato verovatno biti predmet tajnosti. Vojne ili industrijske tajne nekim naučnicima mogu biti prihvatljive a nekima ne. Da li naučnik pristaje da radi na istraživanjima velikog potencijalnog rizika za čovečanstvo, kao što je nuklearno oružje ili biološka sredstva za rat, mnogi naučnici smatraju pitanjem ličnog morala, a ne profesionalne etike.

 

Naučnici učestvuju u javnim poslovima i kao stručnjaci i kao građani

Naučnici mogu da pruže podatke, saznanja i analitičke sposobnosti koji se odnose na pitanja od javnog interesa. Često mogu da pomognu javnosti i njenim predstavnicima da shvate verovastne uzroke događaja (kao što su prirodne i tehnološke katastrofe) i da daju procenu mogućih posledica razmatrane politike (kao što su ekološki uticaji različitih poljoprivrednih metoda). Često mogu da svedoče o onome što nije izvodljivo. U ovoj savetodavnoj ulozi, naučnici bi trebalo da budu posebno pažljivi i da se trude da razlikuju činjenice od interpretacije i istraživanja od spekulacija i mišljenja, to jest, od njih se očekuje da u potpunosti koriste principe naučnog istraživanja.

 

Čak i kad je tako, naučnici retko mogu da daju konačne odgovore na pitanja od javnog interesa. Neka pitanja su previše složena da mogu da se razmatraju na sadašnjem nivou nauke, ili postoji malo pouzdanih podataka, ili stvari koje se razmatraju leže izvan nauke. Pored toga, iako nekada može da postoji široka saglasnost o glavnini naučnog znanja, saglasnost se ne odnosi na sve naučne probleme, a kamoli na sva društvena pitanja u vezi sa naukom. I naravno, o pitanjima van njihove specijalnosti, mišljenja naučnika ne bi trebalo da uživaju nikakvo posebno uvažavanje.

 

U svom radu, naučnici ulažu ogroman napor kako bi izbegli predrasude, kako svoje, tako i drugih. Međutim, u pitanjima od javnog interesa, kao i kod ostalih ljudi, od naučnika se može se očekivati da budu pristrasni kada su njihovi lični, poslovni, institucionalni ili interesi zajednice u pitanju. Na primer, zbog svoje posvećenosti nauci, mnogi naučnici mogu razumljivo biti manje nego objektivni u svom ubeđenju kako nauka treba da se finansira u odnosu na druge društvene potrebe.

 

Slider by webdesign