Glava 3: Priroda tehnologije

 

 

Tehnologije je bilo otkad je ljudi. Zaista, kao početak ljudske kulture uzima se pojava oblikovanja oruđa. U celini, tehnologija je moćna sila u razvoju civilizacije, tim više što jača njena veza sa naukom. Tehnologija je – poput jezika, rituala, sistema vrednosti, trgovine i umetnosti – suštinski deo kulturnog sistema i koliko ga oblikuje toliko i odražava njegove vrednosti. U današnjem svetu, tehnologija je složen društveni poduhvat koji uključuje ne samo istraživanje, projektovanje, i zanatstvo već i finansije, proizvodnju, upravljanje, korišćenje, marketing, i održavanje.

U najširem smislu, tehnologija proširuje našu sposobnost da menjamo svet: pomaže nam da sečemo, oblikujemo ili sastavljamo materijale, premeštamo objekte sa jednog mesta na drugo, dosegnemo dalje našim rukama, glasovima, i čulima. Tehnologiju koristimo u nastojanju da prilagodimo svet našim željama i potrebama. Promene mogu da se odnose na potrebe opstanka, kao što su hrana, smeštaj, ili odbrana, ili na ljudske težnje za znanjem, umetnošću, ili kontrolom događaja. Međutim, rezultati promena sveta često su komplikovani i nepredvidivi. Oni mogu da obuhvate neočekivanu dobrobit, neočekivane troškove, kao i neočekivane opasnosti, što sve može da zadesi svaku društvenu grupu u svakom periodu. Stoga je predviđanje posledica korišćenja neke tehnologije važno isto koliko i unapređenje njenih mogućnosti.

Ovo poglavlje predstavlja preporuke o tome koja su znanja o prirodi tehnologije neophodna za naučnu pismenost i ističe načine razmišljanja o tehnologiji koji mogu da doprinesu njenom mudrijem korišćenju. Ideje su razvrstane u tri odeljka: veza nauke i tehnologije, principi tehnologije same po sebi i veza tehnologije i društva. Glava 8, Projektovan(Dizajniran) Svet, predstavlja principe bitne za neke od ključnih tehnologija u svetu. Glava 10, istorijske perspektive, obuhvata raspravu o Industrijskoj revoluciji a glava 12, navike uma, bavi se veštinama važnim za učešće u tehnološkom svetu.

 

TEHNOLOGIJA I NAUKA

Tehnologija se oslanja na nauku i doprinosi joj

U davnim vremenima, tehnologija je nastajala iz ličnog iskustva o osobinama stvari i tehnikama rukovanja njima, dakle, iz znanja koje se generacijama prenosilo sa majstora na šegrta. Znanje koje se danas prenosi nije samo veština jednog praktičara, nego i velika kolekcija reči, brojeva i slika koje opisuju i daju uputstva. Međutim, koliko i prikupljena praktična znanja, jednako važan doprinos tehnologiji daje razumevanje osnovih principa o tome kako se stvari ponašaju, dakle, naučno razumevanje prirode.

Inženjering – sistematska primena naučnih saznanja u razvoju i primeni tehnologije – izrastao je iz zanata i postao nauka sama za sebe. Naučno znanje obezbeđuje sredstva za predviđanje osobina stvari još pre nego što ih napravimo ili opazimo. Štaviše, nauka često sugeriše nove vrste osobina koje ranije nisu ni zamišljane, i tako dovodi do novih tehnologija. Dakle, za rešavanje praktičnih problema, uz strategije projektovanja inženjeri koriste znanja nauke i tehnologije.

Zauzvrat, tehnologija obezbeđuje oči i uši nauke a takođe i neke od mišića. Elektronski računar, na primer, doveo je do značajnog napretka u proučavanju klime i vremenskih sistema, demografskih obrazaca, strukture gena i drugih složenih sistema što drukčije ne bi bilo moguće. Tehnologija je od suštinskog značaja za nauku kada su u pitanju merenja, prikupljanje podataka, prikupljanje i obrada uzoraka, proračunavanja, prevoz do istraživačke stanice (kao što su Antarktik, Mesec ili dno okeana), zaštita od opasnih materija, i komunikacije. Kroz tehnologiju se razvija sve više novih instrumenata i tehnika koji omogućavaju da se unaprede različiti pravci naučnih istraživanja.

Tehnologija ne samo da obezbeđuje alatke za nauku nego još i motiviše nauku za nove istraživačke pravce i teorije. Teorija očuvanja (konzervacije) energije, na primer, razvijena je u velikoj meri zbog tehnoloških problema povećanja efikasnosti komercijalnih parnih mašina. Mapiranje položaja gena u ljudskom DNK je motivisano tehnologijom genetskog inženjeringa, koja to mapiranje i omogućuje i podstiče.

Veza tehnologije s naukom tim je jača što je tehnologija razvijenija. U nekim oblastima, kao što je fizika čvrstog stanja (koja uključuje tranzistore i superprovodnike), pravljenje novog izuma i pronalaženje novih principa tako su isprepletani da je nemoguće razdvojiti nauku od inženjeringa. Nova tehnologija često zahteva novu nauku a nova istraživanja često zahtevaju nove tehnologije.

Inženjering kombinuje naučno istraživanje i praktične vrednosti

Inženjering je komponenta tehnologije koja je u najbližoj vezi sa naučnim istraživanjima i matematičkim modeliranjem. U najširem smislu, inženjering se sastoji od formulisanja praktičnog problema i projektovanja odgovarajućeg rešenja. Osnovna metoda je da se prvo osmisli opšti pristup, a zatim razrade tehnički detalji izgradnje potrebnog objekta (kao što je automobilski motor, računarski čip, ili mehanička igračka) ili procesa (kao što je navodnjavanje, ispitivanje javnog mnjenja, ili testiranje proizvoda).

Većina onoga što je rečeno o prirodi nauke važi i za inženjering, naročito korišćenje matematike, isprepletanost kreativnosti i logike, želja za originalnošću, uključivanje velikih timova u stvaralački proces, profesionalna specijalizacija, javna odgovornost i tako dalje. Zaista, ima više ljudi koji se zovu inženjeri nego ljudi koji se nazivaju naučnici, pri čemu i mnogi naučnici rade posao koji bi se mogao opisati i kao inženjering i kao nauka. Slično tome, mnogi inženjeri su angažovani u nauci.

Naučnici u novim pojavama traže obrasce da bi učinili svet razumljivijim, a inženjeri da bi svet prilagodili ljudskim potrebama. Naučnici nastoje da pokažu da teorija odgovara podacima; matematičari se trude da pokažu logični dokaz apstraktnih veza; inženjeri nastoje da pokažu da njihova konstrukcija radi. Kao što naučnici ne mogu da obezbede odgovore na sva pitanja ni matematičari da dokažu sve moguće veze, tako ni inženjeri ne mogu da pronađu rešenja za svaki problem.

Međutim,  inženjering utiče na društveni sistem i kulturu direktnije od naučnih istraživanja, odražavajući se trenutno na uspeh ili neuspeh ljudskog preduzetništva i na direktu ličnu korist ili štetu. Odluke inženjeringa, bilo da je u pitanju projektovanje šrafa za avion ili sistema za navodnjavanje, neizbežno uključuju socijalne i lične vrednosti, kao i naučna mišljenja.

 

DIZAJN (SKLOP) I SISTEMI

Suština inženjerstva je dizajniranje (projektovanje) pod ograničenjima

Svaki inženjerski poduhvat odvija se u okviru ograničenja koja moraju biti identifikovana i uzeta u obzir. Postoje apsolutna ograničenja, dakle ona koja se ne mogu menjati, što su pre svega fizički zakoni, kao što je održanje energije i fizičkohemijske osobine kao što su granice fleksibilnosti, električna provodljivost, ili trenje. Sva ostala ograničenja su fleksibilna: ekonomska (samo toliko novca na raspolaganju za tu svrhu), politička (lokalni, državni i nacionalni propisi), društvena (suprotstavljanje javnosti), ekološka (moguće remećenje prirodne okoline), i etička (šteta za neke ljude, rizik za naredne generacije). Optimalno rešenje uzima u obzir sva ograničenja i postiže neki razuman kompromis među njima. Postizanje takvog kompromisa, uključujući ponekad odluku da se određena tehnologija dalje ne razvija – treba da uzme u obzir lične i društvene vrednosti. Uvođenje nove tehnologije ponekad može da se svede na rutinske odluke o kombinovanju poznatih komponenti, međutim, često zahteva veliku kreativnost u smišljanju novog pristupa problemima, pravljenju novih komponenti ili novih kombinacija – a zahteva i velike inovacije u sagledavanju novih problema ili novih mogućnosti.

Ne postoji savršena tehnologija. Popuštanje pod jedim ograničenjem često može dovesti do sukoba sa drugima. Na primer, najlakši materijal ne mora biti i najjači; najefikasniji oblik ne mora biti najbezbedniji ili estetski najprivlačniji. Stoga svaki konstrukcioni problem ima mnoštvo drugih rešenja, u zavisnosti od toga koliki se značaj pridaje pojedinim ograničenjima. Na primer, da li je čvrstina važnija od lakoće, ili je izgled važniji od bezbednosti? Cilj je da se dođe do konstrukcije koja razumno uravnotežava mnoge kompromise, uz razumevanje da nijedna konstrukcija nije istovremeno najbezbednija, najpouzdanija, najefikasnija, najjeftinija, i tako dalje.

Projektovanje objekta ili procesa u izolaciji bez razmatranja šireg okvira u kojem će da se koristi vrlo je nepraktično. Većina proizvoda tehnologije mora da se održava, povremeno popravlja, i konačno zameni. A u vezi sa tim aktivnostima postoje troškovi, koji svakako moraju da se uzmu u obzir. Sličan problem, koji postaje sve značajniji sa složenijim tehnologijama, je potreba za obukom osoblja za njihovu prodaju, korišćenje, održavanje i popravku.  Kada se tehnologija brzo menja, obuka može biti naročito veliki trošak. Zbog toga, potreba za minimalnim učešćem osoblja može biti još jedno ograničenje pri projektovanju.

Projektovanje skoro uvek zahteva ispitivanja, posebno kada je konstrukcija neuobičajena ili komplikovana, kada je konačni proizvod ili proces skup i opasan, ili kada neuspeh ima vrlo visoku cenu. Najpogodnije bi bilo da se testiranje obavlja na kompletiranom proizvodu, ali to može da bude izuzetno teško ili skupo. Stoga se testiranje često vrši pomoću umanjenog fizičkog modela (makete), računarske simulacije, analize sličnih, poznatih, sistema (na primer, testiranje na laboratorijskim životinjama umesto na ljudima, analiza katastrofalnih zemljotresa umesto nuklearnih katastrofa), ili testiranje pojedinačnih delova umesto celine.

Sve tehnologije uključuju kontrolu

Svaki sistem, od najjednostavnijeg do najsloženijeg, zahteva kontrolu kako bi pravilno funkcionisao. Suština kontrole se sastoji u malim promenama u sistemu na osnovu poređenja informacija o tome šta se dešava sa onim što želimo da se dogodi. Kontrola se svodi na traženje povratnog podatka o trenutnom stanju (od senzora ili drugih izvora podataka), njegovo upoređivanje sa zadatim podacima o željenom stanju (a možda i upoređivanje sa drugim očitanim podacima) i, najzad, aktiviranje sredstava koja dovode do željene promene. Na primer, rerna u šporetu očitava podatke iz temperaturnog senzora (termometra) poredi očitanu temperaturu za zadatom i uključuje i isključuje grejni element da bi stvarna temperatura bila što bliže željenoj. Automobil je još složeniji sistem, sastavljen od podsistema za kontrolu temperature motora, brzinu sagorevanja, pravac kretanja, brzinu kretanja, itd, menjajući ih u skladu sa okolnostima ili zadatim komandama. Minijaturizovana elektronika omogućuje logičku kontrolu u bezbrojnim različitim tehničkim sistemima. Skoro svi uređaji koji se danas koriste, osim najjednostavnijih aparata za domaćinstvo, imaju ugrađene mikroprocesore za kontrolu njihovog rada.

Kako kontrola postaje složenija, raste i zahtev za koordinaciju, što znači dodatni nivo kontrole. Poboljšanje komunikacija i brzine obrade podataka omogućavaju veoma složen sistem kontrole. Ipak, pored mehaničkih ili elektronskih komponenata svi tehnološki sistemi uključuju ljude,. Čak i najautomatskiji sistemi zahtevaju ljudsku kontrolu u nekom trenutku – da programira ugrađene kontrolne elemente, da ih prati, preuzme od njih kontrolu kada se pokvare, i da ih zameni, kada se namena sistema promeni. Krajnja kontrola se nalazi u rukama ljudi koji detaljno razumeju svrhu i prirodu kontrole procesa i smisao delovanja procesa.

Tehnologije uvek imaju nuspojave

Pored očekivane dobrobiti, verovatno je da će svaki sklop u svojoj proizvodnji i primeni biti praćen neželjenim nuspojavama. S druge strane, moguće su i neočekivane koristi. Na primer, radni uslovi mogu da postanu sigurniji kada se materijal umesto presovanja obrađuje livenjem, ili materijal namenjen za pravljenje satelita može da bude korisan u pravljenju proizvoda za svakodnevnu upotrebu. S druge strane, supstance ili procesi koji su uključeni u proizvodnju mogu da naškode proizvodnim radnicima ili stanovništvu u celini; na primer, sedenje ispred računara može da optereti korisnikove oči i da dovede do izolacije od drugih radnika. To može da utiče i na radna mesta, tako što će povećavati zapošljavanje onih koji su uključeni u nove tehnologije, a smanjivati zapošljavanje drugih, uključenih u stare tehnologije, kao što može i da promeni prirodu posla koji ljudi obavljaju.

Nisu samo velike tehnologije – nuklearni reaktori ili poljoprivreda – te koje su podložne nuspojavama. Isto su tako podložne i male, svakodnevne. Efekti uobičajenih tehnologija mogu biti pojedninačno mali, ali sveukupno značajani. Frižideri su, na primer, imali očekivano povoljan uticaj na ishranu i na sistem distribucije hrane. Budući da postoji toliko mnogo frižidera, međutim, malo curenje gasa koji se koristi u njihovim rashladnim sistemima može imati značajan negativan uticaj na zemljinu atmosferu.

Neki neželjeni efekti su neočekivani zbog nedostatka interesovanja ili resursa za njihovo predviđanje. Ali mnogi nisu predvidljivi, čak ni u principu, zbog same složenosti tehnoloških sistema i dovitljivosti ljudi u pronalaženju novih primena. Za neke neočekivane nuspojave može da se ispostavi da su etički, estetski ili ekonomski neprihvatljive za znatan deo stanovništva, što može da dovede do sukoba između grupa u zajednici. Da bi se umanjili neželjeni efekti, planeri se bave sistemskom analizom rizika. Na primer, mnoge zajednice zahtevaju, kroz propise i zakone, da se izvode studije o uticaju na životnu sredinu pre nego što će se razmotriti davanje saglasnosti za gradnju nove bolnice, fabrike, autoputa, sistema za odlaganje otpada, trgovinskog centra ili druge strukture.

Analiza rizika, međutim, može da bude složena. Pošto rizik povezan sa izvesnim delovanjem nikada ne može biti sveden na nulu, prihvatljivost mora da se odredi poređenjem sa rizikom od alternativnih načina delovanja, ili sa drugim, poznatijim rizicima. Psihološka reakcija na rizik ne mora da odgovara jednostavnom matematičkom modelu korisnosti i troškova. Ljudi su skloni da vide rizik, kao visok, ako nemaju kontrolu nad njim (smog naspram pušenja), ili ako nepovoljni događaji dolaze u zastrašujućim razmerama (mnogo žrtava odjednom pri padu aviona u odnosu na samo nekoliko u automobilskom udesu). Lična procena rizika može biti pod jakim uticajem načina na koji je rizik formulisan, na primer, poređenje verovatnoće umiranja sa verovatnoćom preživljavanja, poređenje užasnog rizika sa lako prihvatljivim, saopštavanje umesto ukupnih, troškove po osobi po danu, ili pokazivanje stvarnog broj lica koja su pogođena umesto procenta pogođenih ljudi.

Svaki tehnološki sistem može da otkaže

Većina savremenih tehnoloških sistema, od tranzistorskog radija do aviona, je projektovana i proizvedena da bude izuzetno pouzdana. Neuspesi su toliko retki da uvek iznenađuju. Ipak, što je sistem veći i kompleksniji, tim ima više načina da nešto pođe naopako – a i moguće posledice neuspeha su veće. Sistem ili uređaj može da otkaže iz bezbroj razloga: otkaže neki deo, neki deo nije dobro uparen sa drugim, ili konstrukcija sistema nije prikladna za sve uslove pod kojima se koristi. Jedna vrsta zaštite od otkaza je preterivanje u projektovanju – dakle, pravljenje nečega jačim ili većim nego što je verovatno potrebno. Druga je preobilnost, tj, ugradnja jedne ili više rezervi koje mogu da preuzmu funkciju u slučaju da primarni sistem zataji (rezervni padobran, rezervna baterija, rezervni…).

Ako bi kvar sistema imao veoma teške posledice, sistem se projektuje tako da njegov kvar načini najmanju moguću štetu. Primeri takvih sigurnosnih konstrukcija su bombe koje ne mogu da eksplodiraju ako je osigurač neispravan, staklo na automobilskim prozorima koje se lomi u bezopasne, povezane komadiće, umesto u oštru, leteću srču; velike prese gde operater mora da aktivira presu sa obe ruke istovremeno; pravni sistem u kojem neizvesnost u toku suđenja dovodi do oslobađajuće presude, a ne do osude. Ostali načini za smanjenje verovatnoće kvara su poboljšanje dizajna korišćenjem što više podataka, uzimanje u obzir više promenljivih, građenje realnijih modela, dugotrajnije računarske simulacije kostrukcije, uvođenje strožije kontrole kvaliteta, kao i ugradnja kontrole za registrovanje i otklanjanje problema čim se pojave.

Sve mere za sprečavanje ili smanjenje kvarova verovatno povećavaju cenu.Ali, bez obzira na preduzete mere ili na veličinu uloženih sredstava, rizik od tehnoloških neuspeha nikada ne može da se svede na nulu. Stoga, analiza rizika, uključuje procenu verovatnoće pojave svakog predvidljivog neželjenog ishoda i procenu štete koja iz tog ishoda nastaje. Očekivana težina svakog rizika tada se procenjuje kombinovanjem verovatnoće da dođe do kvara i obima nastale štete. Relativni rizici različitih realizacija mogu da se uporede na osnovu verovatne štete koja može da nastane u svakoj od njih.

 

Problemi u tehnologiji

Ljudsko prisustvo

U toku prošlog veka stanovništvo Zemlje već se tri puta udvostručio. Uz to, ljudsko prisustvo (koje je evidentno gotovo svuda na Zemlji) ima veći uticaj nego što to pokazuju obični brojevi. Razvili smo veštinu da ovladamo većinom biljnih i životinjskih vrsta, daleko više nego bilo koja druga vrsta, kao i sposobnost da oblikujemo budućnost, a ne samo da joj se prilagođavamo.

Korišćenje tih sposobnosti ima i prednosti i mana. S jedne strane, dostignuća u tehnologiji su donela izuzetnu korist skoro svim ljudima. Većina ljudi danas ima pristup robama i uslugama koje su nekada bile pravi luksuz – prevoz, komunikacije, ishrana, higijena, zdravstvena zaštita, zabava, i tako dalje. S druge strane, isti postupci koji su omogućili da ljudska vrsta napreduje tako brzo izložili su i nas i druga živa bića na Zemlji novim vrstama rizika. Razvoj poljoprivredne tehnologije je omogućio održanje velike ljudske populacije, ali je u isto vreme izložio velikom pritisku tlo i vodu koji su neophodni za održanje dovoljne proizvodnje namirnica. Naši antibiotici leče bakterijske infekcije, ali mogu da nastave da budu delotovrni samo ako smo u stanju da izmišljamo nove antibiotike brže nego što se pojavljuju otporni sojevi bakterija.

Dosadašnji pristup ogromnim zalihama fosilnih goriva i njihovo korišćenje učinili su nas zavisnim od neobnovljivih resursa. U ovakvoj brojnosti, nećemo biti u stanju da održimo današnji način života na energiji koju trenutna tehnologija omogućava, a alternativne tehnologije mogu biti neodgovarajuće ili mogu da predstavljaju neprihvatljivu opasnost. Velika rudarska i proizvođačka delatnost stvara naša dobra, ali i opasno zagađuje naše reke, okeane, zemljište i atmosferu.  Nusproizvodi industrijalizacije već su ugrozili ozonski omotač, koji zaklanja površinu Zemlje od štetnih ultraljubičastih zraka, i možda su doveli do nagomilavanja ugljen-dioksida, koji zadržava toplotu emitovanu sa Zemlje čime može značajno da podigne prosečnu temperaturu Zemlje. Ekološke posledice nuklearnog rata, među ostalim katastrofama koje sobom nosi, mogu da izmene ključne aspekte celokupnog života na Zemlji.

Sa stanovišta ostalih vrsta, ljudsko prisustvo smanjuje površinu zemlje koja im je na raspolaganju krčenjem velikih oblasti pod vegetacijom; ometa njihove izvore hrane; menja njihova staništa promenom temperature i hemijskog sastava velikog dela svetske životne sredine; destabilizuje njihov ekosistem uvođenjem, namerno ili slučajno, stranih vrsta; smanjuje broj živih vrsta; a u nekim slučajevima je ljudsko prisustvo zapravo promenilo karakteristike pojedinih biljaka i životinja selektivnim uzgojem a od nedavno i genetskim inženjeringom.

Šta budućnost nosi životu na Zemlji, na stranu izuzetne prirodne katastrofe, u velikoj meri zavisi od ljudske vrste. Ista inteligencija koja nas je dovela dovde – do poboljšanja mnogih aspekata ljudske egzistencije ali i uvođenja novih rizika u svet – takođe je naš glavni resurs za opstanak.

Tehnološki i društveni sistemi veoma utiču jedni na druge

Dovitljivost pojedinca je od ključnog značaja za tehnološke inovacije. Ipak, socijalne i ekonomske snage veoma utiču na to koje tehnologije će biti korišćene, na koje treba da se obrati pažnja, i u koje da se ulažu sredstva. Takve odluke se javljaju direktno kao pitanje vladine politike i indirektno kao posledica okolnosti i društvenih vrednosti u nekom periodu. U Sjedinjenim Američkim Državama, odluke o tome koja od tehnoloških opcija će prevagnuti su pod uticajem mnogih faktora, kao što su prihvatanje od strane potrošača, patentni zakoni, dostupnost kapitala za rizična ulaganja, proces saveznog budžetiranja, lokalni i nacionalni propisi, pažnja medija, ekonomska konkurencija, poreski podsticaji i naučna otkrića. Ravnoteža tih podsticaja i propisa obično se odražava različito na različite tehnološke sistemime, podstičući jedne i obeshrabrujući druge.

Tehnologija je veoma uticala na tok istorije i prirodu ljudskog društva, i to nastavlja i danas da čini. Velika revolucija u poljoprivrednoj tehnologiji, na primer, verovatno ima više uticaja na to kako ljudi danas žive od političkih revolucija; promene sanitarnih uslova i preventivna medicina su doprineli kako eksploziji stanovništva tako i njegovoj kontroli; lukovi i strele, barut, i nuklearni eksplozivi su sa svoje strane promenili način na koji se vode ratovi; a mikroprocesor je promenio način na koji ljudi pišu, računaju, obavljaju bankovne transakcije, posluju, istražuju, i međusobno komuniciraju. Tehnologija je u velikoj meri odgovorna za velike promene kao što su povećana urbanizacija društva i dramatični porast ekonomske međuzavisnosti među zajednicama širom sveta.

Istorijski gledano, neki društveni teoretičari su verovali da tehnološke promene (kao što su industrijalizacija i masovna proizvodnja) dovode do društvenih promena, dok su drugi smatrali da su promene u društvu (političke ili verske) dovele do tehnoloških promena. Međutim, jasno je da zbog mreže uzajamnih veze između tehnoloških i drugih društvenih sistema, mnogi uticaji deluju u oba smera.

Društveni sistem nameće izvesna ograničenja u otvorenosti tehnologije

Najvećim delom, profesionalne vrednosti inženjerstva vrlo su slične onima kod nauke, uključujući prednosti viđene u otvorenoj razmeni znanja. Međutim, zbog ekonomskog značaja tehnologije  često postoje ograničenja u otvorenosti nauke i inženjeringa koji su važni za tehnološke inovacije. Često su potrebna velika ulaganja i vremena i novca i ogroman poslovni rizik da bi se nova tehnologija razvila i izbacila na tržište. Ta investicija bi mogla da bude ugrožena ako bi konkurenti imali pristup novoj tehnologiji bez sličnih ulaganja, pa stoga kompanije nerado dele tehnološka znanja. Uprkos tome, nema naučno-tehnološkog znanja koje zadugo može da ostane tajna. Tajnost najčešće pruža prednost samo u vremenu, start pre drugih, a ne apsolutnu kontrolu znanja. Patentni zakoni podstiču otvorenost dajući pojedinacima i kompanijama kontrolu nad upotrebom nove tehnologije koju su samostalno razvili; međutim, da bi se podstakla tehnološka konkurencija, takva kontrola se daje samo za ograničeni vremenski period.

Poslovno preimućstvo nije jedina motivacija za tajnost i kontrolu tehnologije. Dosta tehnološkog razvoja se odvija u okruženju u kojem su komercijalni odnosi od manje važnosti (kao što su vladine agencije) ali su ključni nacionalni bezbednosni interesi koji mogu da dovedu do tajnosti. Svaka tehnologija koja ima potencijal za vojnu primenu može da potpadne pod kontrolu savezne vlade, koja može da ograniči širenje inženjerskog znanja –  ili čak izvoz proizvoda iz kojih to znanje može da se dokuči. Budući da je veza između nauke i tehnologije u nekim oblastima vrlo tesna, tajnost neizbežno počinje da ograničava slobodan protok informacija i u nekim delovima nauke. Neke naučnike i inženjere veoma uznemirava nešto što oni doživljavaju kao narušavanje naučnog ideala, i neki odbijaju da rade na projektima koji nameću tajnost. Drugima su, međutim, ta ograničenja sasvim prihvatljiva.

Odluke o primeni tehnologije su složene

Većina tehnoloških inovacija se širi ili nestaje na osnovu sila slobodnog tržišta – dakle, na osnovu toga kako ljudi i kompanije reaguju na takve inovacije. Ponekad, međutim, upotreba nekih tehnologija postaje predmet javne rasprave i eventualno formalnih propisa. Jedan od načina na koji tehnologija postaje takav problem je kada neko (osoba, grupa, ili kompanija) predlaže da se testira ili uvede nova tehnologija, kao što je bio slučaj sa konturnim oranjem,* vakcinacijom, genetskim inženjeringom, ili nuklearnim elektranama. Poseban slučaj je kada se tehnologija koja je već u širokoj upotrebi dovodi u pitanje, kao na primer, kada neko izjavi (pojedinci, organizacije ili agencije) da je neophodno da se obustavi ili smanji korišćenje izvesne tehnologije i tehnoloških proizvoda za koje postoji sumnja, ili je utvrđeno, da imaju neželjena dejstva. U takvim slučajevima, predloženo rešenje može da bude zabrana već ustaljene prakse, na primer zabrana odlaganja toksičnog otpada u komunalnim deponijama, ili zabrana korišćenja olovnog benzina ili azbestne izolacije.

 

Retko su pitanja vezana za tehnologiju jednostavna i jednostrana. Relevantne tehničke činjenice, čak i kada su poznate i dostupne (a često nisu), obično ne rešavaju probleme u potpunosti u korist jedne ili druge strane. Šanse za donošenje dobre lične ili kolektivne odluke zavise od informacija koje ni entuzijasti, ni skeptici nisu uvek spremni da dobrovoljno pruže. Dugoročni interesi društva se najbolje štite uspostavljanjem procesa koji omogućuje razmatranje ključnih pitanja koja se tiču predloga da se odbaci ili uvede neka tehnologija, i da se u raspravu uključi što više bitnih saznanja u vezi sa tim tehnologijama. Razmatranje svih ovih pitanja ne garantuje da će uvek da se donese najbolja odluka, ali neuspeh da se pokrenu ključna pitanja skoro sigurno dovodi do loše odluke. Ključna pitanja koja se tiču predlaganja nove tehnologije treba da sadrže sledeće:

• Ima li drugih načina da se postignu isti ciljevi? Koje su prednosti i nedostaci tih drugih načina? Koji kompromisi će biti potrebni između pozitivnih i negativnih efekata svake alternative?

• Ko će imati najviše koristi? Ko će imati malo koristi ili je uopšte neće imati? Ko će trpeti od uvođenja nove tehnologije? Koliko će korist trajati? Da li će tehnologija imati i druge primene? Kome će te druge primene biti od koristi?

• Koliki su troškovi izgradnje i korišćenja nove tehnologije? Koliki su troškovi u poređenju sa troškovima alternative? Da li osim korisnika još neko treba da snosi troškove? Ko bi trebalo da osigura troškove razvoja nove tehnologije? Kako će cene da se menjaju tokom vremena? Koliki će biti troškovi društva?

• Koji rizici prate nove tehnologije? Koji su rizici ako se nove tehnologije ne koriste? Ko će biti u najvećoj opasnosti? Kakvom riziku će nova tehnologija da izloži živi svet i prirodnu okolinu? Koji problemi mogu da se jave u najgorem mogućem slučaju? Ko će biti odgovoran? Kako bi problemi mogli da se spreče ili ograniče?

• Koji su ljudi, materijali, alati, znanje i „know-how“ potrebni da se izgradi, instalira i pusti u rad predložena nova tehnologija? Da li je dostupno sve što treba? Ako ne, kako će se dobiti, i odakle? Koji izvori energije će biti potrebni za izgradnju i proizvodnju, kao i za korišćenje? Koja sredstava će biti potrebna za održavanje, ažuriranje i popravku nove tehnologije?

• Šta će biti učinjeno da se bezbedno odlaže otpad nastao korišćenjem nove tehnologije? Kada predložena tehnologija zastari ili dotraje, kako će biti zamenjena? I na kraju, šta će biti od materijala od kojih je napravljena i od ljudi čiji posao zavisi od nje?

Pojedinci su retko u poziciji da traže ili zahtevaju odgovore na ova pitanja na javnom nivou, ali njihovo znanje o važnosti i značaju odgovora skreće pažnju (na ta pitanja) kompanija, interesnih grupa i javnih funkcionera. Štaviše, pojedinci mogu da postavljaju ista pitanja na osnovu sopstvenog korišćenja tehnologije – na primer, na osnovu sopstvene upotrebe efikasnog aparata za domaćinstvo, supstanci koje doprinose zagađenju okoline, korišćenja namirnica, tkanina itd. Ukupni efekat pojedinačih odluka može da ima isto tako veliki uticaj na masovnu upotrebu tehnologije koliko i pritisak javnih odluka.

Na sva ta pitanja nije lako dati odgovore. Većina tehnoloških odluka mora da se donese na osnovu nepotpunih informacija a verovatno je da će i politički faktori imati isto toliko uticaja kao i oni tehnički, a ponekad i više. Ali, naučnici, matematičari i inženjeri imaju posebnu ulogu zbog toga što mogu dalje i šire nego drugi da sagledaju prednosti, mane i rizike nastale uvođenjem novih tehnologija. Oni takođe mogu da pomognu konstruisanjem odgovarajućih uređaja i metoda za praćenje rada novih tehnologija, kao i uspostavljanjem postupaka za prikupljanje i statističku analizu podataka u vezi sa novim tehnologijama.

 

_________________________________________

* Konturno oranje je važno za brdovite predele i predstavlja oranje po izohipsama, umesto po pravoj liniji. Pravolinijsko oranje je neuporedivo laše ali u brdovitim predelima nanosi štetu zemljištu jer kiša spira zemljište duž brazda koje su na nizbrdici. S druge strane, brazde po izohipsama bolje zadržavaju vodu i tako smanjuju eroziju terena. Zato je u nekim zemljama sa brdovitom teritorijom (Crna Gora, Bosna i Hercegovina) konturno oranje regulisano zakonom. (Pr.prev.)

 

Slider by webdesign