Glava 5: Životno okruženje

 

 

Ljudi se već dugo zanimaju za žive stvari – koliko različitih vrsta postoji, kako izgledaju, gde žive, kako su povezane i kako se ponašaju. Naučnici traže odgovore na ova i mnoga druga pitanja o organizmima koji nastanjuju Zemlju. Preciznije, oni nastoje da razviju koncepte, načela i teorije koji omogućavaju ljudima da bolje razumeju živo okruženje.

Živi organizmi su sačinjeni od istih sastojaka kao i sva druga materija, uključuju istu vrstu preobražaja energije i kreću se koristeći iste osnovne vrste sila. Prema tome, sva fizička načela razmatrana u Glavi 4, Fizičko okruženje, odnose se na život kao i na zvezde, kišne kapi i televizore. Ali živi organizmi imaju i osobine koje se mogu najbolje razumeti primenom nekih drugih načela.

Ova glava nudi smernice u okviru osnovnog znanja o tome kako živa bića funkcionišu i kako interaguju jedna sa drugim i sa svojim okruženjem. Ova glava se svodi na šest glavnih tema: raznovrsnost života, kroz biološke osobine organizama na Zemlji; prenos naslednih osobina sa prethodne generacije na sledeću; građa i funkcionisanje ćelija, osnovnih gradivnih jedinica svih organizama; međusobnu zavisnost svih organizama i njihovog okruženja; tok materije i energije kroz cikluse života na velikim skalama; kako biološka evolucija objašnjava sličnosti i raznovrsnosti života.

 

RAZNOVRSNOST ŽIVOTA

Postoje milioni različitih vrsta organizama koji naseljavaju Zemlju u svakom trenutku – neki međusobno veoma slični, neki vrlo različiti. Biolozi svrstavaju organizme u hijerarhije grupa i podgrupa na osnovu sličnosti i razlika u njihovoj građi i ponašanju. Jedna od najopštijih razlika među organizmima je između biljaka, koje dobijaju energiju direktno iz Sunčeve svetlosti, i životinja, koje se hrane energijki bogatom hranom koju su napravile biljke. Nisu, međutim, svi organizmi očigledno biljke ili životinje. Na primer, postoje jednoćelijski organizmi bez organizovanog ćelijskog jezgra (bakterije) koje su svrstane kao odvojena grupa.

Životinje i biljke mogu biti vrlo različitog oblika, sa različitom opštom građom i rasporedom unutrašnjih delova koji izvode osnovne operacije poput pravljenja ili nalaženja hrane, izdvajanja energije i materije iz nje, sinteze novih materija i razmnožavanja. Kada naučnici klasifikuju organizme, oni uzimaju u obzir detalje anatomije kao bitnije naspram ponašanja ili spoljnog izgleda. Na primer, zbog takvih osobina kao što su mlečne žljezde ili struktura mozga, kitovi i slepi miševi su po klasifikaciji sličniji jedni drugima nego kitovi ribama ili slepi miševi pticama. Na drugačijem nivou srodnosti, psi su svrstani zajedno s ribama po tome što imaju kičmu, sa kravama po tome što imaju krzno, a sa mačkama po tome što su mesojedi.

Za organizme koji se razmnožavaju polno, bološki definisana vrsta obuhvata sve organizme koji se mogu spariti jedni sa drugima da proizvedu plodne potomke. Definicija vrste nije precizna; postoje granični slučajevi gde je teško doneti odluku o preciznoj klasifikaciji određenog organizma. Uistinu, klasifikacioni sistemi nisu deo prirode. Ti sistemi predstavljaju okvir koji su biolozi napravili za lakše opisivanje mnoštva raznovrsnih organizama, i iz kojeg se uočavaju veze između živih bića i zaokružuju istraživačka pitanja.

Raznovrsnost oblika života na Zemlji je očigledna ne samo na osnovu ispitivanja sličnosti i razlika u anatomiji ili ponašanju organizama, već i na osnovu sličnosti i razlika između njihovih molekula. Najsloženiji molekuli izgrađeni u živim bićima su lanci manjih molekula. Različite vrste malih molekula su prilično slične u svim oblicima života, ali su osobina određene vrste specifični nizovi sastojaka koji sačinjavaju vrlo složene molekule. Na primer, DNK molekuli su dugački lanci svega četiri vrste manjih molekula, a čiji tačan raspored kodira genetičke (genetske) informacije. Bliskost ili udaljenost između organizama može biti izvedena i iz stepena u kojem su njihovi DNK lanci slični. Povezanost organizama izvedena iz sličnosti u njihovoj molekulskoj strukturi gotovo se poklapa sa klasifikacijom napravljenom na osnovu anatomskih sličnosti.

Održavanje raznovrsnosti biljnih i životinjskih vrsta je veoma važno jer naš opstanak zavisi od dve mreže ishrane iz kojih dobijamo energiju i materije neophodne za život. Jedna mreža počinje sa mikroskopskim okeanskim biljkama i morskim travama i uključuje životinje koje se hrane njima i životinje koje se hrane tim životinjama. Druga mreža počinje kopnenim biljkama i uključuje životinje koje se hrane njima i tako dalje. Duboke međuzavisnosti među vrstama stabilizuju ove mreže ishrane. Mali poremećaji na određenom mestu dovode do promena koje nastoje na kraju da rekonstruišu prvobitni sistem. Veliki poremećaji živih populacija ili njihovih životnih okruženja, međutim, mogu dovesti do nepovratnih promena u mrežama ishrane. Održavanje raznovrsnosti povećava verovatnoću da će neke vrste imati osobine povoljne za preživljavanje u izmenjenim uslovima.

 

NASLEĐIVANJE

Dobro je poznato da su potomci nalik svojim roditeljima, mada pokazuju i neke varijacije: potomci se razlikuju u po nečemu od svojih roditelja a i jedni od drugih. Tokom mnogo generacija, ove razlike se nakupljaju, pa organizmi mogu biti vrlo različiti u izgledu i ponašanju od svojih dalekih predaka. Na primer, ljudi su uzgajali domaće životinje i biljke birajući željene osobine; rezultat su moderne vrste pasa, mačaka, živine, stoke, voća i žitarica koje su očevidno različite od prethodnih. Neke promene  – u žitaricama, naprimer – mogu biti toliko velike da dovode do pojave nove vrste. U stvari, dešava se da se neke grane potomaka iste roditeljske vrste toliko razlikuju da više ne mogu međusobno da se pare.

Uputstva za razviće se prosleđuju sa roditelja na potomke kroz hiljade gena, od kojih je svaki, kao što se sada zna, deo molekula DNK. Potomci apolnih organizama (klonovi) nasleđuju sve roditeljske gene. U polnom razmnožavanju biljaka i životinja, specijalizovana ćelija iz ženske jedinke spaja se sa specijalizovanom ćelijom muške jedinke. Svaka od ovih polnih ćelija sadrži nepredvidivo odabranu polovinu roditeljevih genetskih informacija. Kada se muška polna ćelija spoji sa ženskom ćelijom tokom oplodnje, obrazuje se nova ćelija sa jednim kompletnim skupom uparenih genetskih informacija, kombinacijom polovina od svakog roditelja. Kako se oplođena ćelija umnožava da bi obrazovala embrion ili semenku ili odraslu jedinku, kombinovani skup gena se kopira u svaku novu ćeliju.

Sortiranje i kombinovanje gena tokom polnog razmnožavanja dovodi do velike raznovrsnosti genskih kombinacija kod potomaka dva roditelja. Postoje milioni različitih mogućih kombinacija gena u polovinama koje se nalaze u svakoj polnoj ćeliji, a isto tako postoje milioni mogućih kombinacija takvih ženskih i muških polnih ćelija.

Međutim, nova mešanja gena nisu jedini izvor raznovrsnosti u osobinama organizama. Iako genetske instrukcije mogu biti prenesene praktično neizmenjene hiljadama generacija, povremeno neke od informacija u ćelijskoj DNK bivaju izmenjene. Brisanja, umetanja ili zamene DNK delova događaju se spontano prilikom slučajnih grešaka u kopiranju, ili mogu biti izazvana hemikalijama ili zračenjem. Ukoliko se mutirani gen nalazi u polnoj ćeliji organizma, njegove kopije mogu da se prenesu na potomke, postaju deo njihovih ćelija i mogućno prenose potomcima nove ili izmenjene osobine. Neke od ovih promenjenih osobina mogu da povećaju sposobnost organizma da preživi i da se razmnožava, neke mogu da smanje tu sposobnost, a neke mogu da budu bez ikakvog uticaja.

 

ĆELIJE

Svi samo-replicirajući oblici života sačinjeni su od ćelija – od jednoćelijskih bakterija do slonova, sačinjenih od biliona ćelija. Iako nekolicina džinovskih ćelija, poput kokošjeg jajeta, mogu biti viđene golim okom, većina ćelija je mikroskopske veličine. Mnoge osnovne funkcije organizma odvijaju se upravo na ćelijskom nivou: sinteza proteina, izvlačenje energije iz hranljivih sastojaka, replikacija itd.

Sve žive ćelije imaju slične vrste složenih molekula koji su uključeni u ove osnovne žvotne aktivnosti. Ovi molekuli interaguju u buljonu, koji se 2/3 sastoji  od vode, okruženom membranom koja kontroliše šta može da uđe i izađe iz njega. U složenijim ćelijama neke od uobičajenih vrsta molekula su organizovane u strukture koje izvode iste osnovne funkcije ali mnogo efikasnije. Konkretno, jedro obuhvata DNK a proteinski skelet pomažu organizaciju operacija. Uz osnovne ćelijske funkcije uobičajene za sve ćelije, većina ćelija u višećelijskim organizmima obavlja i neke specijalne zadatke koje ostale ne izvode. Na primer, žlezde luče hormone, mišićne ćelije se skraćuju, a nervne ćelije provode električne signale.

Molekuli u ćeliji su sačinjeni od atoma malog broja elemenata – uglavnom ugljenika, vodonika, azota, kiseonika, fosfora i sumpora. Atomi ugljenika, zbog svoje male veličine i četiri valentna elektrona mogu da se vezuju za druge atome ugljenika u lance i prstenove obrazujući velike i složene molekule. Većina ovih molekulskih interakcija u ćeliji odigrava se u vodenom rastvoru i zahteva zaista uzak opseg temperatura i kiselosti. Na niskim temperaturama reakcije se odigravaju suviše sporo, dok visoke temperature ili ekstremne vrednosti kiselosti mogu nepovratno da unište trukturu proteinskih molekula. Čak i male promene u kiselosti mogu da promene molekule i način na koji oni interaguju. Zbog toga, i jednoćelijski i višećelijski organizmi imaju molekule koji omogućuju održavanje kiselosti u ćeliji unutar neophodnog opsega.

Rad jedne ćelije odvija se preko mnoštva različitih molekula koje ona proizvodi, uglavnom proteina. Proteinski molekuli su dugački, uglavnom sklupčani lanci sačinjeni od oko 20 različitih vrsta amino-kiselina. Funkcija svakog proteina zavisi od specifičnog redosleda amino-kiselina i oblika koji lanac poprima kao posledica privlačenja između različitih delova lanca. Neki od proizvedenih molekula potpomažu kopiranje genetskih informacija, popravku ćelijskih struktura, pomažu drugim molekulima u ulasku ili izlasku iz ćelije i uopšteno u katalizi i regulisanju molekulskih interakcija. U specijalizovanim ćelijama postoje proteini koji mogu da prenose kiseonik, da utiču na kontrakcije, da reaguju na spoljašnje nadražaje ili da postanu građa za kosu, nokte i druge telesne strukture. Opet u nekim trećim ćelijama, proizvedeni molekuli mogu biti izlučeni da služe kao hormoni, antitela ili razlažući enzimi.

Genetičke informacije upisane u DNK molekulima sadrže uputstva za gradnju proteina. Ovaj zapis je praktično isti u svim oblicima života. Odatle, naprimer, ako se gen iz ljudske ćelije stavi u bakteriju, hemijska mašinerija bakterije će pratiti uputstva tog gena i napraviti identičan protein koji bi bio napravljen u ljudskoj ćeliji. Promena u samo jednom atomu u DNK molekulu, koja može biti učinjena hemikalijama ili zračenjem, može da promeni protein koji se pravi. Takva mutacija DNK segmenta može da bude bez uticaja, može da smrtonosno poremeti rad ćelije, ili može da promeni proces u ćeliji na značajan način (na primer, može da potpomogne nekontrolisanu replikaciju, kao kod raka).

Sve ćelije organizma su potomci jedne jedine oplođene jajne ćelije i imaju iste DNK informacije. Tokom uzastopnih ćelijskih deoba, male razlika u ćelijskom trenutnom okruženju utiču da se nove ćelije razvijaju sa malim razlikama, aktiviranjem ili deaktiviranjem različitih delova DNK informacija. Nove generacije ćelija razlikuju se još više i konačno sazrevaju u sasvim različite ćelije poput žlezdi, mišićnih i nervnih ćelija.

Složene interakcije između bezbrojnih vrsta molekula u ćeliji mogu da izazovu posebne cikluse aktivnosti, poput rasta i deobe. Kontola ćelijskih procesa takođe dolazi spolja: na ponašanje ćelije mogu da utiču molekuli iz drugih delova organizma ili iz drugih organizama (naprimer hormoni i neurotransmiteri) koji se kače za ćelijsku membranu ili prolaze kroz nju i menjaju brzine reakcija među ćelijskim sastojcima.

 

MEĐUZAVISNOST RAZLIČITIH OBLIKA ŽIVOTA

Svaka vrsta je povezana direktno ili indirektno sa mnoštvom drugih vrsta u ekosistemu. Biljke obezbeđuju hranu, zaklon i staništa za druge organizme. Sa druge strane, mnoge biljke zavise od životinja u pogledu reprodukcije (pčele oplođuju cveće, naprimer) i snabdevanja hranljivim sastojcima (poput minerala u životinjskom đubrivu). Sve životinje su deo lanaca ishrane koji uključuju biljke i životinje drugih vrsta (a ponekad i istih vrsta). Veza grabljivac/plen je uobičajena, sa napadačkim sredstvima grabljivaca – zubi, kljunovi, šape, otrovi itd – i odbrambenim sredstvima plena – kamuflaža za sakrivanje, brzina za bežanje, oklopi ili bodlje za zaštitu, nadražujuće supstance za odbijanje. Neke vrste zavise vrlo blisko jedne od drugih (na primer, pande i koale mogu da se hrane samo određenim vrstama drveća). Neke vrste su postale toliko prilagođene jedna drugoj da jedna ne može da preživi bez druge (na primer, ose koje se gnezde samo u smokvama jedini su insekti koji ih oplođuju).

Postoje i druge veze između organizama. Paraziti dobijaju hranu iz svojih domaćinskih organizama, ponekad sa lošim posledicama po domaćina. Strvožderi i razlagači se hrane samo mrtvim životinjama i biljkama. S druge strane, neki organizmi imaju obostrano korisne veze – na primer, pčele koje skupljaju nektar sa cveća uzgred raznose polen od jednog do drugog cveta, ili bakterije koje žive u našim crevima usput prave neke vitamine i štite zidove creva od klica.

Ali interakcija živih bića ne događa se u pasivnoj okolini. Ekosistemi su oblikovani neživim okruženjem zemlje i vode – sunčevim zračenjem, padavinama, koncentracijom minerala, temperaturom i reljefom. Svet se sastoji od širokog spektra fizičkih uslova, što stvara širok opseg staništa: slatkovodna i okeanska, šume pustinje, travnate površine, tundre, planine i mnoga druga. U svim ovim staništima organizmi koriste vitalne resurse, svaki tražeći svoj deo na specifičan način ograničen drugim organizmima. U svakom delu staništa pogodnog za život, različiti organizmi bore se za hranu, mesto, svetlost, toplotu, vodu, vazduh i sklonište. Povezane i promenljive interakcije svih oblika života i okoline čine celinu ekosistema; razumevanje bilo kojeg njegovog dela zahteva znanje o tome kako taj deo interaguje sa drugim.

Međuzavisnost organizama u ekosistemu često održava relativnu stabilnost sistema tokom stotina ili hiljada godina. Kada bi jedna vrsta počela naglo da se razmnožava, njeno nekontrolisano širenje obustavlja jedan ili više činilaca okoline: manjak hrane ili mesta za gnezda, povećana smtrnost zbog napada grabljivaca ili invazije parazita. Ako se dogodi prirodna katastrofa poput poplave ili požara, oštećeni ekosistem će se najverovatnije oporaviti u nizu događaja koji će na kraju da dovedu sistem u prvobitno stanje.

Poput mnogih složenih sistema, ekosistemi pokazuju periodične fluktuacije oko stanja približne ravnoteže. Dugoročno, međutim, ekosistemi se neizbežno menjaju kada se promeni klima ili kada se vrlo različita nova vrsta pojavi kao posledica migracije ili evolucije (ili je, namerno ili nehotice, ubace ljudi).

 

KRUŽENJE MATERIJE I ENERGIJE

Ma kako složen bio rad živih organizama, oni dele ista fizička načela održanja i preobražaja materije i energije sa svim drugim sistemima u prirodi. Na velikoj vremenskoj skali, materija i energija se razmenjuju među živim bićima kao i izmeću njih i fizičke okoline. U ovim dugotrajnim ciklusima, ukupna količina materije i energije ostaje ista, iako su njihovi oblici i lokacije podložne stalnim promenama.

Gotovo sav život na Zemlji se isključivo održava preobražajem sunčeve energije. Biljke uzimaju sunčevu energiju da naprave složene, energijom bogate, molekule (uglavnom šećere) iz molekula ugljen-dioksida  i vode. Ovi molekuli dalje služe, direktno ili indirektno, kao izvor hrane samim biljkama a na kraju i svim životinjama i razlagačima (poput bakterija i gljiva). Dakle, to je lanac ishrane u prirodi: organizmi koji se hrane biljkama uzimaju energiju i materiju razlažući biljne molekule i koristeći ih za sopstvenu građu, a zatim i sami postaju hrana drugim organizmima. Na svakom stupnju lanca ishrane, nešto energije se nakuplja u novo-napravljenim strukturama, a nešto se raspe u okolinu kao toplota proizvedena u ćeliji hemijskim reakcijama koje oslobađaju energiju. Sličan energijski ciklus započinje u okeanima kada mali organizmi, slični biljkama, hvataju sunčevu svetlost. Svaki deo lanca ishrane koristi samo mali deo energije iz organizama kojima se hrani.

Elementi koji čine molekule živih bića se stalno recikliraju. Glavni među ovim elementima su ugljenik, kiseonik, vodonik, azot, sumpor, fosfor, kalcijum, natrijum, kalijum i gvožđe. Ovi i drugi elementi, koji se uglavnom nalaze u energijski bogatim molekulima, prenose se duž lanca ishrane da bi ih na kraju razlagači (saprobi)  reciklirali nazad u mineralne sastojke koje ispočetka koriste biljke. Iako se često dešavaju lokalni viškovi i manjkovi, situacija na celoj Zemlji je takva da organizmi umiru i trule otprilike istom brzinom kojom se stvara novi život. To znači da celokupna živa biomasa ostaje približno konstantna, postoji ciklični protok materije od starog ka novom životu i postoji nepovratni tok energije od upijene sunčeve energije u oslobođenu toplotu.

Značajan prekid u uobičajenom kruženju energije očigledno se dogodio pre više miliona godina kada je rast biljaka na zemlji i morskih organizama prevazišao mogućnost razlagača da ih recikliraju. Nakupljeni slojevi energijski bogate organske materije su postepeno pretvoreni u ugalj i naftu pritiskom slojeva zemlje iznad njih. Energiju uskladištenu u tim molekulskim strukturama sada oslobađamo sagorevanjem. Otuda naša civilizacija zavisi od ogromnih količina energije iz takvih fosilnih goriva izvađenih iz zemlje. Sagorevanjem fosilnih goriva, konačno prenosimo većinu skladištene energije okolini kao toplotu. Takođe vraćamo nazad u atmosferu – u relativno kratkom vremenu – velike količine ugljen-dioksida koji je iz nje lagano uklanjan tokom miliona godina.

Obim života koji bilo koje stanište može da podrži je ograničen najosnovnijim resursima: upadnom energijom, mineralima i vodom. Održivost ekosistema zahteva dovoljno energije za stvaranje novih proizvoda (drveća i useva) a takođe i za kompletno recikliranje ostataka starih (mrtvo lišće, otpadne vode kanalizacije itd). Kada se u prirodni ciklus umeša ljudska tehnologija, dolazi do gomilanja materijala u obliku otpada koji nije recikliran. Kada potrebe tehnologije nadmaše kapacitete postojećih resursa, dolazi do ubrzanog iscrpljivanja zemljišta, opustinjavanja ili iscrpljivanja mineralnih rezervi.

 

EVOLUCIJA ŽIVOTA

Danas prisutni oblici života na Zemlji izgleda da su evoluirali iz zajedničkih predaka iz vremena najjednostavnijih jednoćelijskih organizama pre gotovo četiri milijarde godina. Savremene ideje evolucije daju naučno objašnjenje za tri glavna skupa očevidnih činjenica o životu na Zemlji: ogroman broj različitih oblika života koje vidimo oko nas, sistematične sličnosti u anatomiji i molekulskoj hemiji koje vidimo unutar te raznovrsnosti, i niz promena u fosilima pronađenim u uzastopnim slojevima stena koje su se formirale tokom više od milijardu godina.

Od vremena nastanka prvih fosila, pojavili su se mnogi novi oblici života, a najveći broj starih oblika je nestao. Niz promena anatomskih oblika koje, na osnovu starosti kamenih slojeva, možemo da pratimo, uverio je naučnike da je nagomilavanje promena od jedne do druge generacije na kraju dovelo do međusobno različitih vrsta kao što su bakterije i slonovi. Molekulski dokazi, potkrepljeni anatomskim iz fosila, pružaju dodatne detalje o redosledu kojim su se razne linije potomaka odvajale jedne od drugih.

Iako se detalji istorije života na Zemlji i dalje sklapaju iz kombinovanih geoloških, anatomskih i molekulskih nalaza, glavne odlike te istorije su opšte prihvaćene. Na samom početku, jednostavni molekuli su verovatno obrazovali složene molekule što je konačno dovelo do nastanka ćelija sposobnih za samo-replikaciju. Život na Zemlji postoji tri milijarde godina. Tokom prve dve milijarde postojali su samo mikroorganizmi – neki od njih očigledno prilično slični bakterijama i algama koje postoje i danas. Razvojem ćelija sa jedrom pre oko milijadu godina, dolazi do porasta brzine evolucije sve složenijih, višećelijskih organizama. Od tada je brzina evolucije novih vrsta vrlo neujednačena, verovatno prateći promene u fizičkom okruženju.

Centralni koncept teorije evolucije je prirodna selekcija, koja izrasta iz tri dobro potvrđena opažanja: (1) unutar svake vrste postoje varijacije u naslednim osobinama organizama, (2) neke od tih osobina će jedinkama dati prednost nad drugima u preživljavanju do zrelosti i razmnožavanju i (3) te jedinke će verovatnije imati više potomaka, koji će i sami imati više prilike od ostalih da prežive i da se razmnožavaju. Verovatan rezultat je da tokom generacija raste udeo jedinki koje su nasledile osobine povoljne za rast i razmnožavanje.

Selekcione osobine mogu da uključuju biohemijske detalje, poput molekulske strukture hormona ili digestivnih enzima, i anatomske odlike poput veličine kosti ili dužine dlake krzna. One takođe mogu da uključuju finije odlike određene anatomijom, poput oštrine vida ili efikasnosti pumpanja srca. U biohemijskom ili anatomskom smislu, selekcione osobine mogu takođe uključiti ponašanje, poput tkanja određenog oblika mreže, preferencije određenih osobina kod partnera ili brige za potomke.

Nove nasledne osobine mogu nastati iz novih kombinacija roditeljskih gena ili iz njihovih mutacija. Izuzev mutacija DNK u polnim ćelijama organizma, osobine koje nastaju u procesima tokom života organizma ne mogu biti biološki prenete na iduću generaciju. Na primer, promene u jedinki izazvane korišćenjem ili nekorišćenjem neke strukture ili funkcije ili promene u okruženju ne mogu biti raširene prirodnom selekcijom.

Zbog svoje prirode, prirodna selekcija će verovatno dovesti do nastanka organizama sa osobinama koje ih prilagođavaju preživljavanju u određenom okruženju. Ipak, pukim slučajem, pogotovo u malim populacijama, može da dođe do širenja naslednih osobina koje nemaju ni prednosti ni mana u pogledu preživljavanja i razmnožavanja. Šta više, kada se okruženje promeni (u ovom smislu, drugi organizmi su takođe deo okruženja), prednosti ili mane izvesnih osobina takođe mogu da se promene. Dakle, prirodna selekcija ne vodi obavezno do dugoročnog napretka u zadatom smeru. Evolucija se nadovezuje na ono što već postoji, pa što je više raznovrsnosti, tim više i evolucije.

Neprekidna prirodna selekcija novih osobina uz promenljivo okruženje, tokom miliona i miliona godina, napravila je niz različitih novih vrsta. Evolucija nije lestvica na kojoj su niži oblici života zamenjeni naprednijim oblicima, sa ljudima na vrhu kao najrazvijenijom vrstom. Pre će biti, evolucija je kao grm: mnoge grane odvojile su se odavno; neke od tih grana su izumrle; neke su preživele sa očigledno malo ili nimalo promena tokom vremena; a neke su se ponavljano granale, ponekad dajući složenije organizme.

Savremeni koncept evolucije daje nam ujedinjujuće načelo za razumevanje istorije života na Zemlji, odnosa među svim živim bićima i zavisnosti života od prirodnog okruženja. Iako smo još uvek daleko od jasne slike o tome kako evolucija radi u detalje, koncept je tako dobro utemeljen da obezbeđuje okvir za organizaciju većine biološkog znanja u usaglašenu sliku.

 

Slider by webdesign