Glava 6: Ljudski organizam

 

 

Koliko god da smo mi ljudi slični drugim vrstama, jedinstveni smo među zemaljskim oblicima života po sposobnosti da koristimo jezik i misli. Evolucijom velikog i složenog mozga, naša vrsta stekla je mogućnost da misli, zamišlja, stvara i uči iz iskustva, što nadaleko prevazilazi mogućnosti svih drugih vrsta. Mi koristimo ovu sposobnost da naširoko stvaramo tehnologije i literarna i umetnička dela i da razvijamo naučno razumevanje sveta i nas samih.

Takođe smo jedinstveni po svojoj velikoj radoznalosti u vezi sa nama samima: kako smo načinjeni? Kako smo nastali? Kako smo biološki povezani sa drugim oblicima života i sa svojim precima? Koliko smo kao pojedinci slični ili različiti od drugih ljudi? Kako da ostanemo zdravi? Mnogi naučni poduhvati bave se takvim pitanjima.

Ovo poglavlje predstavlja preporuke za to šta bi naučno pismeni ljudi trebalo da znaju o sebi kao o vrsti. Takvo znanje obezbeđuje osnovu za povišenu svest o sebi i društvu. Ovo poglavlje usredsređeno je na šest glavnih tema u vezi sa ljudskim organizmom: identitet, razvoj, osnovne funkcije tela, učenje, fizičko i duševno zdravlje. Uključene su preporuke u vezi sa fizičkim i mentalnim zdravljem jer pomažu da se poveže naučno razumevanje ljudskog organizma sa ličnom dobrobiti, glavnom temom interesovanja zajedničkom svim ljudima.

 

Ljudski identitet

Gledano sa stanovišta biologije, ljudi su slični ostalim živim organizama. Na primer, napravljeni su od ćelija sličnih ćelijama ostalih životinja, imaju manje-više isti hemijski sastav, imaju sisteme organa i fizičke osobine poput mnogih drugih vrsta, razmnožavaju se na sličan način, nose istu vrstu genetskih informacija i deo su mreže ishrane.

Fosilni i molekulski nalazi podržavaju verovanje da je ljudska vrsta, ništa manje no ostale, evoluirala iz drugih organizama. Dokazi se gomilaju i naučnici raspravljaju o vremenima nastanka i rodoslovima vrsta, ali široki okvir priče je opšteprihvaćen. Primati – klasifikacija sličnih bića koja uključuje ljude, majmune i i nekoliko drugih vrsta sisara – počeli su da se izdvajaju od drugih sisara pre manje od 100 miliona godina. Nekoliko čovekolikih vrsta primata počelo je da se pojavljuje i izdvaja pre oko 5 miliona godina, ali su sve osim jedne izumrle. Linija koja je preživela vodi do današnje ljudske vrste.

Poput ostalih složenih organizama, ljudi se razlikuju po veličini i obliku, boji kože, proporcijama delova tela, kosi, crtama lica, jačini mišića, pretežnom korišćenju leve ili desne ruke i tako dalje. Ali ove razlike su zanemarljive u poređenju sa unutrašnjom sličnošću svih ljudi, o čemu svedoči činjenica da ljudi iz bilo kojeg kraja sveta mogu fizički da se mešaju po osnovima reprodukcije, transfuzije krvi i transplatacije organa. Ljudi su uistinu jedna vrsta. Štaviše, ma koliko velike izgledale kulturne razlike među ljudskim grupama, njihovi složeni jezici, tehnologije i umetnost odvajaju ih od svih drugih vrsta.

Neke druge vrste organizuju se društveno – uglavnom po specijalizovanim funkcijama, poput odbrane, sakupljanja hrane ili razmnožavanja – ali uvek u relativno nepromenljivom modelu koji je ograničen njihovim genetičkim nasleđem. Ljudi imaju mnogo širi opseg društvenog ponašanja – od igranja karata do pevanja u horu, od savladavanja nekoliko jezika do formulisanja zakona.

Jedan od najvažnijih događaja u istoriji čovečanstva, pre nekih 10 000 godina, bio je prelaz od lova i sakupljanja na poljoprivredu, što je omogućilo brz porast stanovništva. Tokom ranog perioda tog rasta, društveni stvaralački dar ljudske vrste počeo je da stvara sela i zatim gradove, nove ekonomske i političke sisteme, vođenje evidencije – i organizovano ratovanje. U novije vreme, veća efikasnost poljoprivrede i kontrola zaraznih bolesti dodatno su ubrzali rast svetskog stanovništva, koje sada broji preko šest milijardi.

Baš kao što je naša vrsta biološka, društvena i kulturološka, tako je i tehnološka. U poređenju sa drugim vrstama, nismo ništa posebniji kada se radi o brzini, spretnosti, snazi, izdržljivosti, vidu, sluhu ili sposobnosti da izdržimo ekstremne uslove okoline. Raznovrsnost tehnologije, međutim, unapređuje našu sposobnost da interagujemo sa fizičkim svetom. Na neki način, naši izumi pomogli su nam da nadoknadimo naše biološke nedostatke. Pisani dokumenti omogućili su nam da delimo i sakupljamo velike količine podataka. Vozila nam dozvoljavaju da se krećemo mnogo brže nego druge životinje, da putujemo kroz mnoge sredine (čak i svemir) i dostignemo daleke i negostoprimljive krajeve. Alati su nam omogućili vrlo delikatnu kontrolu sa čudesnom snagom i brzinom. Teleskopi, kamere, infracrveni senzori, mikrofoni i drugi instrumenti proširuju naša čula vida, sluha i dodira i poboljšavaju njihovu osetljivost. Prostetične naprave i hemijske i hirurške intervencije omogućavaju ljudima sa invaliditetom da produktivno deluju u svom okruženju.

 

Ljudski razvoj

Čovek se razvija iz jedne ćelije, formirane spajanjem jajne ćelije i spermatozoida; svaka od tih ćelija doprinosi polovinom genetskih informacija. Jajnici kod žena proizvode sazrele jajne ćelije, obično po jednu tokom menstrualnog ciklusa; testisi kod muškaraca proizvode ogroman broj spermatozoida. Oplođenje jajne ćelije spermatozoidom događa se nakon što se spermatozoid nađe blizu jajne ćelije. Ali oplođenje se ne dešava uvek, jer u vreme ženskog menstrualnog ciklusa nema jajne ćelije, ili jedan od partnera može biti u nemogućnosti da proizvede plodne polne ćelije. Takođe, kontraceptivne mere mogu biti preduzete da bi se onesposobili spermatozoidi, blokirao njihov put do jajne ćelije, sprečilo oslobađanje jajne ćelije ili se sprečilo učvršćivanje, dakle zadržavanje oplođene jajne ćelije u telu žene. Korišćenje sredstava da se trudnoća veštački spreči ili veštački omogući pokreće pitanja društvenih normi, etike, verskih ubeđenja, pa čak i politike.

Tokom nekoliko sati od začeća oplođena jajna ćelija deli se u dve identične ćelije, od kojih se svaka uskoro deli iznova i tako dalje, dok ih ne bude dovoljno da se obrazuje mala sfera. Tokom nekoliko dana, ova sfera pričvršćuje se za zid materice, gde placenta hrani embrion dozvoljavajući razmenu supstanci između krvi majke i krvi ploda. Tokom prva tri meseca trudnoće, uzastopne generacije ćelije grupišu se u organe; tokom naredna tri meseca, razvijaju se svi organi i telesna obličja; i tokom poslednja tri meseca, odvija se dalji razvoj i rast. Ovi obrasci ljudskog razvoja slični su obrascima razvoja drugih kičmenjaka, iako vremenska skala može biti vrlo različita.

Embrion u razvoju može biti izložen raznom rizicima poput sopstvenih genetičkih defekata, majčinog slabog zdravlja, njene neodgovarajuće ishrane tokom trudnoće, uživanja alkohola, duvana i drugih droga. Novorođenče neće preživeti ako je  njegov razvoj bio nepotpun, bilo zbog prevremenog porođaja ili loše zdravstvene zaštite. Po rođenju dete može biti u opasnosti kao posledica povrede ili infekcije tokom porođaja ili ubrzo nakon njega. Stopa smrtnosti odojčadi, dakle, u velikoj meri zavisi od mesta do mesta, od kvaliteta kanalizacije, higijene, prenatalne ishrane i medicinske nege. Kod  dece koja prežive, loši uslovi pre ili posle rođenja mogu da dovedu do umanjenih fizičkih i mentalnih sposobnosti.

Kod normalne dece mentalni razvoj se odlikuje pravilnom pojavom rastućih sposobnosti tokom razvojnih stupnjeva. Te sposobnosti uključuju napredak memorije prema kraju prvog meseca, ispuštanje glasova do prvog rođendana, povezan govor do drugog rođendana, sposobnost da se povezuju koncepti i kategorije do šestog rođendana, i sposobnost da se otkrije doslednost ili nedoslednost u argumentima do adolescencije. Razvoj ovih sve složenijih intelektualnih sposobnosti dolazi iz rastuće zrelosti mozga, učenja i iskustva. Ako odgovarajuća stimulacija nije dostupna kada je dete u naročito osetljivom stupnju razvoja, neke vrste daljeg biološkog i psihološkog razvoja mogu biti usporene ili čak mogu izostati.

Ovaj neobično dugačak period ljudskog razvića – u poređenju sa razvojem kod drugih vrsta – povezan je sa značajnom ulogom mozga u ljudskoj evoluciji. Većina vrsta ima veoma ograničen domen ponašanja i u pogledu preživljavanja zavisi od predvidljivih reakcija određenih uglavnom genetskim programiranjem; sisari, a naročito ljudi, zavise mnogo više od naučenog ponašanja. Produženo detinjstvo pruža mozgu vreme i mogućnost da se razvija u delotvorano sredstvo za promišljen život. Do toga dolazi ne samo kroz igru i interakciju sa starijom decom i odraslima već i kroz izloženost rečima i delima ljudi iz drugih delova sveta i drugih istorijskih epoha. Sposobnost učenja postoji tokom celog života i na izvestan način se može unaprediti kroz usvajanje novih ideja i razumevanje sopstvenog procesa za najbolje učenje.

Stupnjevi razvoja odigravaju se kod različitih osoba u različito doba, u zavisnosti od razlika u psihološkim faktorima i u iskustvima. Prelaz od jednog do drugog stupnja može biti problematičan, posebno kada su biološke promene dramatične ili kada su u raskoraku sa društvenim sposobnostima ili očekivanjima drugih. Različita društva pridaju različit smisao i značaj razvojnim stupnjevima i prelazima među njima. Na primer, detinjstvo je definisano zakonski i društveno, isto kao i biološki, i njegovo trajanje i značenje zavisi od kulture i istorijskog perioda. U Sjedinjenim Državama početak puberteta – zrelost tela u pripremi za reprodukciju – dešava se nekoliko godina pre doba koje se generalno smatra fizički i psihički prikladnim za materinstvo i očinstvo i druge funkcije odraslih.

Da li će odrasli postati roditelji i (ako hoće) koliko će dece imati, određeno je mnoštvom kulturoloških i ličnih faktora, kao i biologijom. Tehnologija je u velikoj meri proširila mogućnosti izbora u pogledu kontrole reprodukcije. Postoje hemijska i mehanička sredstva za sprečavanje, utvrđivanje i okončavanje trudnoće. Kroz mere poput hormonskih terapija i veštačke oplodnje, takođe je moguće dovesti do željene trudnoće koja se drugačije ne bi dogodila. Korišćenje ovih tehnologija za sprečavanje ili omogućavanje trudnoće, međutim, protivurečno je i postavlja pitanja društvenih normi, etike, verskih ubeđenja, pa čak i politike.

Starenje je normalan – ali i dalje nedovoljno poznat – proces u svim ljudskim bićima. Efekti starenja variraju umnogo među pojedincima. Uopšteno, mišići i zglobovi postaju manje pokretljivi, kosti i mišići gube deo mase, energetski nivoi se smanjuju, a čula postaju slabije osetljiva. Za žene, glavni događaj u procesu starenja je menopauza; negde između 45 i 55 godina starosti, one prolaze kroz velike promene u proizvodnji polnih hormona, što rezultira time da više nemaju menstrualne cikluse i više ne proizvode jajne ćelije.

Proces starenja u ljudima je povezan ne samo sa promenama u hormonalnom sistemu, već i sa bolestima i povredama, ishranom, mutacijama koje se pojavljuju i akumuliraju u ćelijama, habanje tkiva poput neprekidno opterećenih zglobova, fiziološkim faktorima i izlaganjem škodljivim supstancama. Dugotrajno nagomilavanje škodljivih supstanci poput naslaga u arterijama, oštećenje pluća pušenjem i oštećenje kože izazvano zračenjem, mogu da dovedu do ozbiljnih oboljenja. Ponekad oboljenja koja se javljaju kasnije u životu utiču na funkcije mozga, uključujući pamćenje i ličnost. Dodatno, umanjene fizičke sposobnosti i gubitak uobičajenih društvenih uloga dovode do nervoze ili depresije. Sa druge strane, mnogi stari ljudi sposobni su da žive sasvim pristojno, vodeći nezavistan i aktivan život bez dužih perioda nesposobnosti.

Čini se da postoji maksimalni životni vek za svaku vrstu, uključujući ljude. Iako neki ljudi žive duže od stotinu godina, najveći broj ne živi toliko; prosečna dužina života, uključujući osobe koje umru u detinjstvu, kreće se od 35 godina u nerazvijenim do 75 godina u najrazvijenijim zemljama. Visoki prosek je uglavnom posledica male stope smrtnosti kod beba i dece, ali takođe i boljeg održavanja zdravlja, ishrane i higijene kod većine ljudi i poboljšane zdravstvene nege starih. Očekivana dužina životnog veka takođe varira među različitim socioekonomskim grupama i prema polu. Najuobičajeniji uzroci smrti razlikuju se prema starosti, etničkim i ekonomskim grupama. U Sjedinjenim Državama, na primer, fatalne saobraćajne nesreće najčešće su među mladićima, srčane bolesti usmrte više muškaraca nego žena, a zarazne bolesti i samoubistva više kose siromašne nego bogate.

 

Osnovne funkcije

Ljudsko telo je složen sistem ćelija, od kojih je većina grupisana u sisteme organa koji imaju specijalizovane funkcije. Ovi sistemi mogu se najbolje razumeti u okvirima osnovnih funkcija: izdvajanje energije iz hrane, čuvanje od povreda, unutrašnja koordinacija i reprodukcija.

Neprekidna potreba za energijom aktivira čula i skeletne mišiće za nalaženje hrane, organe za varenje u razlaganje hrane do korisnih sastojaka i odbacivanje nesvarenih materija, pluća za obezbeđivanje kiseonika neophodnog za sagorevanje hrane i izbacivanje sagorevanjem nastalog ugljen dioksida, organe za izlučivanje za uklanjanje otpadnih produkata ćelijske aktivnosti, kožu i pluća za oslobađanje viška toplote (u koju se pretvara većina energije iz hrane) i sistem za cirkulaciju za prenos svih tih supstanci do i od ćelija gde se troše ili proizvode.

Kao i svi organizmi, ljudi imaju sredstva za sopstvenu zaštitu. Zaštita uključuje korišćenje čula za uočavanje opasnosti, hormonalni sistem za stimulaciju srca i pristupanje energetskim zalihama za hitne slučajeve, i mišiće za bežanje ili odbranu. Koža obezbeđuje štit od štetnih supstanci i organizama poput bakterija i parazita. Imuni sistem obezbeđuje zaštitu protiv supstanci koje su dospele u telo i protiv ćelija raka koje se spontano razvijaju u telu. Nervni sistem igra posebno važnu ulogu u opstanku; on omogućava usvajanje znanja potrebnih ljudima da bi se nosili sa promenama u okolini.

Unutrašnja kontrola neophodna za vladanje i koordinaciju ovim složenim sistemima odvija se zahvaljujući mozgu i nervnom sistemu u saradnji sa žlezdama koje luče hormone. Električni i hemijski signali koje prenose nervi i hormoni integrišu telo kao celinu. Velik broj uzajamnih uticaja između hormona i nerava sačinjava sistem koordinisanih ciklusa u gotovo svim telesnim funkcijama. Nervi mogu da pobude neke žlezde da izluče hormone, neki hormoni utiču na ćelije mozga, mozak sam ispušta hormone koji utiču na ljudsko ponašanje i hormoni su uključeni u propuštanje signala između nervnih ćelija. Određene supstance – legalne i ilegalne – mogu uticati na ljudsko telo i mozak oponašanjem ili blokiranjem hormona i neurotransmitera koje proizvodi strane hormonski i nervni sistem.

Razmnožavanje obezbeđuje produženje vrste. Seksualni nagon se pokreće biološki, ali način na koji se nagon ispoljava između ljudi je određen psihičkim i kulturološkim faktorima. U to su uključeni čula i hormoni, kao i sami unutrašnji i spoljašnji polni organi. Činjenica da polno razmnožavanje proizvodi veće genetske varijacije mešanjem gena roditelja igra ključnu ulogu u evoluciji.

 

Učenje

Među živim organizmima, mnoga ponašanja su urođena u smislu da se svaki član vrste ponaša očekivano na isti način bez predhodnog iskustva koje bi do tog ponašanja vodilo (na primer, žaba koja hvata muvu koja dođe u njeno vidno polje). Neki od ovih urođenih potencijala za ponašanje, međutim, zahtevaju da se jedinka razvije u prilično normalnom okruženju stimulacija i iskustava. Kod ljudi, na primer, govor će se razviti kod beba bez ikakve specijalne vežbe ako beba može da čuje i imitira govor u svom okruženju.

Što je složeniji mozak vrste, to je fleksibilniji njen opseg ponašanja. Razlike u ponašanju jedinki stvaraju se delom zbog nasleđenih sklonosti i delom iz razlika u njihovim iskustvima. Relativna uloga nasleđa i učenja još uvek se istražuje ali je jasno da je ponašanje posledica njihovog uzajamnog delovanja a ne prost zbir njihovih uticaja. Očigledno jedinstvena ljudska sposobnost prenošenja ideja i veština sa jedne generacije na drugu, i izumevanja novih, dovela je do bezbrojnih varijacija ideja i ponašanja povezanih sa različitim kulturama.

Učenje veštine korišćenja mišića odvija se uglavnom kroz vežbu. Ukoliko osoba koristi iste mišiće iznova i iznova na isti način (bacanje lopte), sled pokreta vremenom postaje automatski i više ne zahteva svesnu pažnju. Nivo konačno postignutih veština zavisi od urođene sposobnosti pojedinca, obima vežbanja i od zadovoljstva postignutim napredkom. Sa dovoljno vežbe, dugačak niz ponašanja može postati praktično automatski (vožnja automobila duž poznate rute, na primer). U ovom slučaju osoba ne mora da se skoncentriše na detalje koordinacije dešavanja i pomeraja mišića i može da se istovremeno upusti u, recimo, konverzaciju. U vanrednoj situaciji, puna pažnja se brzo posvećuje vanrednim zahtevima nametnutim nastalom situacijom.

Učenje obično počinje čulnim sistemom kroz koji ljudi dobijaju informacije o svom telu i fizičkom i društvenom svetu oko sebe. Način na koji svaka osoba opaža ili doživljava takvu informaciju zavisi ne samo od samog stimulansa već i od fizičkog konteksta u kome se stimulus događa i od brojnih fizičkih, psiholoških i socioloških faktora u posmatraču. Čula ne daju ljudima sliku sveta u ogledalu, već selektivno reaguju na određene opsege stimulusa. (Oko je, na primer, osetljivo samo na mali deo elektromagnetnog spektra.) Šta više, čula selekcionišu i kodiraju informacije, dajući nekim stimulusima veću važnost, poput toga kada usnuli roditelj čuje bebu koja plače, a drugima dajući manju važnost, poput toga kada se osoba prilagodi i više ne oseća neprijatan miris. Iskustva, očekivanja, motivi i emocionalni nivoi svi mogu uticati na opažanja.

Izgleda da veliki deo učenja dolazi iz povezivanja (asocijacija): ako dva ulazna podatka stignu u mozak u otprilike isto vreme, verovatno je da postanu povezani u pamćenju i da opažanje jednog vodi do očekivanja drugog. Postupci mogu biti povezani isto kao opažanja. Na najjednostavnijem nivou, ponašanje koje je praćeno prijatnim osećajem verovatno će biti ponavljano, dok je za ponašanje praćeno neprijatnim osećajem to manje verovatno. Ponašanje koje ima prijatne ili neprijatne posledice samo pod specijalnim uslovima, postaće više ili manje verovatno kada se ti specijalni uslovi ispune. Snaga učenja obično zavisi od toga koliko su vremenski bliski ulazni podaci koji se povezuju i koliko se često pojavljuju zajedno. Međutim, mogu se javiti i neki prefinjeni efekti. Na primer, usamljen, izrazito neprijatan događaj koji je pratio određeno ponašanje može da izazove njegovo trajno izbegavanje. Sa druge strane, nagrađivanje određenog ponašanja, čak i vrlo retko, može da dovede do zaista doslednog njegovog ponavljanja.

Ali većinom učenje nije toliko mehaničko. Ljudi često najviše nauče iz posmatranja i oponašanja drugih. Niti je svo učenje čisto dodavanje novih informacija ili ponašanja. Asocijacije se uče ne samo u opažanjima i postupcima, već i u njihovim apstraktnim predstavama u pamćenju – tj. u idejama. Ljudsko razmišljanje uključuje uzajamno delovanje ideja, i ideja o idejama, i stoga može proizvesti mnoge asocijacije bez dodatnih čulnih podataka.

Ljudske ideje mogu uticati na učenje menjajući način na koji se tumače novi opažaji i ideje: ljudi su skloni da prihvate ili traže informacije koje podržavaju ideje koje oni već imaju i, sa druge strane, da previde ili ignorišu informacije koje nisu u skladu sa njihovim idejama. Protivurečna informacija, ukoliko nije previđena ili ignorisana, može da podstakne naknadno razmišljanje da bi joj se dao pravi smisao, kao i svim prethodnim informacijama. Uzastopne reorganizacije jednog ili drugog dela ljudskih ideja obično dolaze iz sukoba sa novim informacijama ili okolnostima. Takva reorganizacija je ključna za proces ljudskog sazrevanja i može da se odvija celog života.

 

Fizičko zdravlje

Za ostajanje u dobrom, operativnom stanju, ljudsko telo zahteva raznovrsnost ishrane i iskustava. Količina energije u hrani (kalorija) koja je pojedincu neophodna zavisi od veličine tela, starosti, pola, nivoa aktivnosti i metabolizma. Osim energije, normalne telesne aktivnosti zahtevaju supstance da bi dodale ili zamenile materiju od koje je telo napravljeno: nezasićene masti, tragove desetak elemenata koji igraju ključnu ulogu u metabolizmu i neke supstance koje ljudske ćelije ne mogu da proizvedu –uključujući neke amino-kiseline i vitamine.  Pod normalnim uslovima većina telesnih sistema zahteva da neprekidno obavlja svoje funkcije: na primer, mišići omogućavaju kretanje, kosti nose telesnu težinu a srce mora efikasno da pumpa krv. Stoga je redovno vežbanje bitno za održavanje zdravog srca i pluća, za održavanje mišićne mase i za sprečavanje slabljenja kostiju.

Dobro zdravlje takođe zavisi od izbegavanja preteranom izlaganju supstancama koje utiču na telesne aktivnosti. Glavne među onima koje svako može da kontroliše su cigarete (podstiču pojavu raka pluća, emfizema i srčanih bolesti), droge (izazivaju psihičku dezorijentaciju i poremećaje nervnog sistema) i preterane količine alkohola (koji nepovoljno deluje na jetru, mozak i srce). Dodatno, okruženje može da sadrži opasne nivoe supstanci (poput olova, nekih pesticida i radioaktivnih izotopa) koje mogu biti opasne po ljude. Stoga dobro zdralje pojedinaca takođe zavisi od zajedničkog društvenog napora da se pazi na održanje kvaliteta vazduha, zemlje i vode.

Drugi organizmi takođe mogu da utiču na normalne ljudske telesne aktivnosti. Neke vrste bakterija i gljiva mogu da inficiraju telo i formiraju kolonije u organima ili tkivima koji im odgovaraju. Virusi prodiru u zdrave ćelije i dovode do toga da one proizvode još virusa, obično ubijajući te ćelije tokom tog procesa. Paraziti koji se mogu naći u crevima, krvotoku ili tkivima takođe mogu da izazovu infektivne bolesti.

Prva linija odbrane tela od zaraznih agenasa je sprečavanje njihovog ulaska ili zadržavanja u telu. Odbrambeni mehanizmi uključuju kožu za blokiranje tih agenasa, suze i pljuvačku za njihovo izbacivanje, stomačne i vaginalne sekrete za njihovo suzbijanje. Povezani vidovi odbrane protiv invazivnih organizama uključuju održavanje kože čistom, ispravnu ishranu, izbegavanje zagađene hrane i tečnosti i najopštije, izbegavanje bespotrebnog izlaganja bolestima.

Sledeća linija odbrane tela je imuni sistem. Bela krvna zrnca opkoljavaju napadače i proizvode specifična antitela koja ih napadaju (ili omogućuju napad drugih belih krvnih zrnaca). Ukoliko jedinka preživi napad, neka od ovih antitela ostaju – zajedno sa mogućnošću brzog proizvođenja još mnogo takvih antitela. Godinama kasnije, ili čak tokom čitavog života, imuni sistem ostaje spreman za tu vrstu organizama i zadržava sposobnost da ograniči ili spreči bolest. Osoba se može „prehladiti“ mnogo puta jer postoje mnoge vrste mikroba koji mogu izazvati slične simptome. Neobično jaka imuna reakcija na neke supstance iz okruženja, poput onih koje se nalaze u polenu ili životinjskoj dlaci ili u određenoj hrani, može da izazove alergijske reakcije. Ponekad ljudski imuni sistem može da se „pokvari“ i napadne čak i zdrave ćelije. Neke virusne bolesti, poput AIDS-a, uništavaju kritične ćelije imunog sistema, ostavljajući telo bespomoćno u savladavanju raznih infektivnih agenata i kancerogenih ćelija.

Međutim, zarazne bolesti nisu jedina pretnja ljudskom zdravlju. Delovi tela ili sistemi mogu da oslabe iz potpuno unutrašnjih razloga. Poznato je da su neke greške u telesnim procesima izazvane izmenjenim genima. Izmenjeni geni mogu imati direktan, očigledan efekat, poput izazivanja lakog krvarenja ili samo mogu povećati podložnost tela razvoju određenih bolesti, poput začepljenih arterija ili mentalne depresije. Takvi geni mogu biti nasledni, ili mogu biti rezultat mutacija u jednoj ili nekoliko ćelija tokom razvoja pojedinca. Ispravno funkcionisanje jednog gena u paru može biti dovoljno za obavljanje funkcije tog gena i zbog toga se mnoge nasledne bolesti ne ispoljavaju osim ako je neispravni oblik gena nasleđen od oba roditelja (koji, iz istog razloga, sami nisu imali simptome bolesti).

Činjenica da većina ljudi sada živi u fizičkom i društvenom okruženju koje je vrlo različito od onog kojem se ljudska fiziologija pre mnogo vremena prilagodila, značajan je faktor u opštem određivanju zdravlja populacije. Jedna moderna „nenormalnost“ u industrijalizovanim zemljama je ishrana, koja je nekada uključivala uglavnom sirove biljne i životinjske materije, a sada uključuje suvišne količine prerađenog šećera, zasićenih masti i soli, kao i kofeina, alkohola, nikotina i drugih supstanci. Nedostatak vežbanja je još jedna promena u odnosu na mnogo aktivniji način života u praistoriji. Tu su takođe i zagađivači iz okruženja i psihološki stres zbog života u pretrpanom, užurbanom i brzo promenljivom društvenom okruženju. Sa druge strane, nove medicinske tehnike, efikasni sistem zdravstvene zaštite, poboljšane sanitarne mere i potpunije opšte razumevanje prirode bolesti pružaju ljudima danas veću šansu za bolje zdravlje nego njihovim precima.

 

Duševno zdravlje

Dobro duševno zdravlje obuhvata međusobni uticaj psihičkih, bioloških, fizioloških, socioloških i kulturoloških sistema. Uopšteno se smatra da je to sposobnost da se čovek izbori sa uobičajenim okolnostima na koje nailazi u svom ličnom, profesionalnom i društvenom životu.

Predstava o tome šta čini dobro duševno zdravlje zavisi od kulture i od istorijskog perioda. Ponašanje koje se smatra potpunom ludošću u jednoj kulturi može biti smatrano samo ekscentričnošću u drugoj, ili božanskom inspiracijom. U nekim kulturama, ljudi mogu biti proglašeni duševno bolesnima ukoliko uporno izražavaju neslaganje sa religijskim ili političkim autoritetima. Predstave o tome šta sačinjava odgovarajuće lečenje za duševne poremećaje takođe su različite. Vrste nenormalnog razmišljanja koje su kažnjive u jednoj kulturi, u drugoj mogu biti tretirane društvenom intervencijom, izolacijom, povećanom društvenom podrškom, molitvama, produženim ispitivanjima ili medicinskim procedurama.

Pojedinci se vrlo razlikuju po sposobnosti da se izbore sa stresnim okolnostima. Posebno težak za prevazilaženje može biti stres u detinjstvu i, zbog toga što može da utiče na nova iskustva i razmišljanja deteta, može da ima dugotrajne posledice na psihičko zdravlje osobe i njeno društveno prilagođavanje. Ljudi se takođe razlikuju po tome koliko lako mogu da se nose sa psihološkim teškoćama kada do njih dođe. Često ljudi reaguju na duševne poremećaje poricanjem da problem uopšte postoji. Čak i kada prihvate da imaju problem, možda nemaju novca, vremena ili društvenu podršku neophodnu za traženje pomoći. Produženi poremećaj ponašanja može da dovede do snažnih reakcija porodice, nadređenih na poslu, lokalne vlasti, što dodatno podiže stres koji doživljava ta osoba.

Dijagnoza i lečenje duševnih poremećaja mogu biti posebno teški zbog toga što većini ljudi uvid u sopstveni psihički život obično nije dostupan. Na primer, kada se prisećamo nečijeg imena čini se da nam ono samo dolazi – svest nema pojma kako je izgledao proces pretrage pamćenja. Slično, možemo da osetimo bes ili strah ili depresiju ne znajući razlog. Prema nekim teorijama o duševnim poremećajima, takva osećanja mogu da se proizvedu zbog izuzetno uznemirujućih misli ili uspomena čiji je put do svesti blokiran. U lečenjima zasnovanim na takvim teorijama, dokazi o problematičnim podsvesnim mislima mogu se tražiti u pacijentovim snovima ili slučajnim omaškama, a pacijent je ohrabren da priča dugo i slobodno da bi ispoljio misli na koje treba da se terapeutski deluje.

Neki ozbiljni psihički poremaćaji za koje se nekada mislilo da su čisto spiritualni ili mentalni, imaju osnovu u biološkim abnormalnostima. Oštećenje tkiva u mozgu zbog nastanka tumora ili prekinutih krvnih sudova može da izazove veliki broj simptoma, zavisno od mesta u mozgu koje je oštećeno. Na primer, povrede mozga mogu da utiču na sposobnost da se sklapaju rečenice ili da se razume govor drugih ili mogu da izazovu besmislene emotivne ispade. Nedostatak ili višak nekih hemijskih supstanci proizvedenih u mozgu može da dovede do halucinacija ili hronične depresije. Psihički poremećaji koji se ponekad javljaju kod starih mogu zapravo biti izazvani bolešću mozga. Biološka abnormalnost ne izaziva nužno psihološke poremećaje sama po sebi, ali može da načini osobu izuzetno podložnom drugim izazivačima poremećaja.

Nasuprot tome, snažna emocionalna stanja mogu imati različite biohemijske efekte. Strah i bes izazivaju oslobađanje hormona u krvotok, što priprema telo za akciju – borbu ili bekstvo. Psihička iznurenost može takođe uticati na ranjivost osobe na biološke bolesti. Postoje neki dokazi da snažna ili hronična emocionalna stanja ponekad dovode do promena u nervnom, crevnom i imunom sistemu. Na primer, strah, bes, depresija ili čak razočarenje, mogu dovesti do glavobolja, čireva i infekcija. Takvi efekti čine osobu još ranjivijom u pogledu psihičkog stresa – što stvara opak krug smetnji. Sa druge strane, postoje dokazi da društveni kontakti i podrška mogu da unaprede sposobnost osobe da se odupre određenim bolestima ili mogu da umanje njihov efekat.

 

Slider by webdesign