Глава 3: Природа технологије

 

 

Tехнологије је било откад је људи. Заиста, као почетак људске културе узима се појава обликовања оруђа. У целини, технологија је моћна сила у развоју цивилизације, тим више што јача њена веза с науком. Технологија је – попут језика, ритуала, система вредности, трговине и уметности – суштински део културног система и колико га обликује толико и одражава његове вредности. У данашњем свету, технологија је сложен друштвени подухват који укључује не само истраживање, пројектовање, и занатство већ и финансије, производњу, управљање, коришћење, маркетинг, и одржавање.

У најширем смислу, технологија проширује нашу способност да мењамо свет: помаже нам да сечемо, обликујемо или састављамо материјале, премештамо објекте с једног места на друго, досегнемо даље нашим рукама, гласовима, и чулима. Технологију користимо у настојању да прилагодимо свет нашим жељама и потребама. Промене могу да се односе на потребе опстанка, као што су храна, смештај, или одбрана, или на људске тежње за знањем, уметношћу, или контролом догађаја. Међутим, резултати промена света често су сложени и непредвидиви. Они могу да обухвате неочекивану добробит, неочекиване трошкове, као и неочекиване опасности, што све може да задеси сваку друштвену групу у сваком периоду. Стога је предвиђање последица коришћења неке технологије важно исто колико и унапређење њених могућности.

Ово поглавље представља препоруке о томе која су знања о природи технологије неопходна за научну писменост и истиче начине размишљања о технологији који могу да допринесу њеном мудријем коришћењу. Идеје су разврстане у три одељка: веза науке и технологије, принципи технологије саме по себи и веза технологије и друштва. Глава 8, Пројектовани (Дизајнирани) Свет, представља принципе битне за неке од кључних технологија у свету. Глава 10, Историјске перспективе, обухвата расправу о Индустријској револуцији а глава 12, Навике ума, бави се вештинама важним за учешће у технолошком свету.

 

ТЕХНОЛОГИЈА И НАУКА

Технологија се ослања на науку и доприноси јој

У давним временима, технологија је настајала из личног искуства о особинама ствари и техникама руковања њима, дакле, из знања које се генерацијама преносило с мајстора на шегрта. Знање које се данас преноси није само вештина једног практичара, него и велика збирка речи, бројева и слика које описују и дају упутства. Међутим, колико и прикупљена практична знања, једнако важан допринос технологији даје разумевање основих принципа о томе како се ствари понашају, дакле, научно разумевање природе.

Инжењеринг – систематска примена научних сазнања у развоју и примени технологије – израстао је из заната и постао наука сама за себе. Научно знање обезбеђује средства за предвиђање особина ствари још пре него што их направимо или опазимо. Штавише, наука често сугерише нове врсте особина које раније нису ни замишљане, и тако доводи до нових технологија. Дакле, за решавање практичних проблема, уз стратегије пројектовања инжењери користе знања науке и технологије.

Заузврат, технологија обезбеђује очи и уши науке а такође и неке од мишића. Електронски рачунар, на пример, довео је до значајног напретка у проучавању климе и временских система, демографских образаца, структуре гена и других сложених система што друкчије не би било могуће. Технологија је од суштинског значаја за науку кад су у питању мерења, прикупљање података, прикупљање и обрада узорака, прорачунавања, превоз до истраживачке станице (као што су Антарктик, Месец или дно океана), заштита од опасних материја, и комуникације. Кроз технологију се развија све више нових инструмената и техника који омогућавају да се унапреде различити правци научних истраживања.

Технологија не само да обезбеђује алатке за науку него још и мотивише науку за нове истраживачке правце и теорије. Теорија очувања (конзервације) енергије, на пример, развијена је у великој мери због технолошких проблема повећања ефикасности комерцијалних парних машина. Мапирање положаја гена у људском ДНК је мотивисано технологијом генетског инжењеринга, која то мапирање и омогућује и подстиче.

Веза технологије с науком тим је јача што је технологија развијенија. У неким областима, као што је физика чврстог стања (која укључује транзисторе и суперпроводнике), прављење новог изума и проналажење нових принципа тако су испреплетани да је немогуће раздвојити науку од инжењеринга. Нова технологија често захтева нову науку а нова истраживања често захтевају нове технологије.

Инжењеринг комбинује научно истраживање и практичне вредности

Инжењеринг је компонента технологије која је у најближој вези са научним истраживањима и математичким моделирањем. У најширем смислу, инжењеринг се састоји од формулисања практичног проблема и пројектовања одговарајућег решења. Основна метода је да се прво осмисли општи приступ, а затим разраде технички детаљи изградње потребног објекта (као што је аутомобилски мотор, рачунарски чип, или механичка играчка) или процеса (као што је наводњавање, испитивање јавног мњења, или тестирање производа).

Хајвећи део онога што је речено о природи науке важи и за инжењеринг, нарочито коришћење математике, испреплетаност креативности и логике, жеља за оригиналношћу, укључивање великих тимова у стваралачки процес, професионална специјализација, јавна одговорност и тако даље. Заиста, има више људи који се зову инжењери него људи који се називају научници, при чему и многи научници раде посао који би могао да се опише и као инжењеринг и као наука. Слично томе, многи инжењери су ангажовани у науци.

Научници у новим појавама траже обрасце да би учинили свет разумљивијим, а инжењери да би свет прилагодили људским потребама. Научници настоје да покажу да теорија одговара подацима; математичари се труде да покажу логични доказ апстрактних веза; инжењери настоје да покажу да њихова конструкција ради. Као што научници не могу да обезбеде одговоре на сва питања ни математичари да докажу све могуће везе, тако ни инжењери не могу да пронађу решења за сваки проблем.

Међутим,  инжењеринг утиче на друштвени систем и културу непосредније од научних истраживања, одражавајући се тренутно на успех или неуспех људског предузетништва и на непосредну личну корист или штету. Одлуке инжењеринга, било да је у питању пројектовање завртња за авион или система за наводњавање, неизбежно укључују друштвене и личне вредности, као и научна мишљења.

 

ДИЗАЈН (СКЛОП) И СИСТЕМИ

Суштина инжењерства је дизајнирање (пројектовање) под ограничењима

Сваки инжењерски подухват одвија се у оквиру ограничења која морају бити идентификована и узета у обзир. Постоје апсолутна ограничења, дакле она која не могу да се мењају, што су пре свега физички закони, као што је одржање енергије и физичкохемијске особине као што су границе савитљивости, електрична проводљивост, или трење. Сва остала ограничења су променљива: економска (само толико новца на располагању за ту сврху), политичка (локални, државни и национални прописи), друштвена (супротстављање јавности), еколошка (могуће ремећење природне околине), и етичка (штета за неке људе, ризик за наредне генерације). Најбоље решење узима у обзир сва ограничења и постиже неки разуман компромис међу њима. Постизање таквог компромиса, укључујући понекад одлуку да се одређена технологија даље не развија – треба да узме у обзир личне и друштвене вредности. Увођење нове технологије понекад може да се сведе на рутинске одлуке о комбиновању познатих компоненти, међутим, често захтева велику довитљивост у смишљању новог приступа проблемима, прављењу нових компоненти или нових комбинација – а захтева и велике иновације у сагледавању нових проблема или нових могућности.

Не постоји савршена технологија. Попуштање под једим ограничењем често може да доведе до сукоба с другима. На пример, најлакши материјал не мора да буде и најјачи; најефикаснији облик не мора да буде најбезбеднији или естетски најпривлачнији. Стога сваки конструкциони проблем има мноштво других решења, у зависности од тога колики се значај придаје појединим ограничењима. На пример, да ли је чврстина важнија од лакоће, или је изглед важнији од безбедности? Циљ је да се дође до конструкције која разумно уравнотежава многе компромисе, уз разумевање да ниједна конструкција није истовремено најбезбеднија, најпоузданија, најефикаснија, најјефтинија, и тако даље.

Пројектовање објекта или процеса без разматрања ширег оквира у којем ће да се користи врло је непрактично. Највећи број производа технологије мора да се одржава, повремено поправља, и коначно замени. А у вези с тим активностима постоје трошкови, који свакако морају да се узму у обзир. Сличан проблем, који постаје све значајнији са сложенијим технологијама, је потреба за обуком особља за њихову продају, коришћење, одржавање и поправку.  Кад се технологија брзо мења, обука може да буде нарочито велики трошак. Због тога, потреба за минималним учешћем особља може да буде још једно ограничење при пројектовању.

Пројектовање скоро увек захтева испитивања, посебно кад је конструкција неуобичајена или сложена, кад је коначни производ или процес скуп и опасан, или кад неуспех има врло високу цену. Најпогодније би било да се тестирање обавља на довршеном производу, али то може да буде изузетно тешко или скупо. Стога се тестирање често врши помоћу умањеног физичког модела (макете), рачунарске симулације, анализе сличних, познатих, система (на пример, тестирање на лабораторијским животињама уместо на људима, анализа катастрофалних земљотреса уместо нуклеарних катастрофа), или тестирање појединачних делова уместо целине.

Све технологије укључују контролу

Сваки систем, од најједноставнијег до најсложенијег, захтева контролу како би правилно функционисао. Суштина контроле се састоји у малим променама у систему на основу поређења информација о томе шта се дешава са оним што желимо да се догоди. Контрола се своди на тражење повратног податка о тренутном стању (од сензора или других извора података), његово упоређивање са задатим подацима о жељеном стању (а можда и упоређивање са другим очитаним подацима) и, најзад, активирање средстава која доводе до жељене промене. На пример, рерна у шпорету очитава податке из температурног сензора (термометра) пореди очитану температуру за задатом и укључује и искључује грејни елемент да би стварна температура била што ближе жељеној. Аутомобил је још сложенији систем, састављен од подсистема за контролу температуре мотора, брзинe сагоревања, правцa кретања, брзинe кретања, итд, мењајући их у складу са околностима или задатим командама. Минијатуризована електроника омогућује логичку контролу у безбројним различитим техничким системима. Скоро сви уређаји који се данас користе, осим најједноставнијих апарата за домаћинство, имају уграђене микропроцесоре за контролу њиховог рада.

Како контрола постаје сложенија, расте и захтев за усклађеношћу, што значи додатни ниво контроле. Побољшање комуникација и брзине обраде података омогућавају веома сложен систем контроле. Ипак, поред механичких или електронских компонената сви технолошки системи укључују људе,. Чак и најаутоматскији системи захтевају људску контролу у неком тренутку – да програмира уграђене контролне елементе, да их прати, преузме од њих контролу кад се покваре, и да их замени, кад се намена система промени. Крајња контрола се налази у рукама људи који детаљно разумеју сврху и природу контроле процеса и смисао деловања процеса.

Технологије увек имају нуспојаве

Поред очекиване добробити, вероватно је да сваки склоп у својој производњи и примени прате нежељене нуспојавае. С друге стране, могуће су и неочекиване користи. На пример, радни услови могу да постану сигурнији кад се материјал уместо пресовања обрађује ливењем, или материјал намењен за прављење сателита може да буде корисан у прављењу производа за свакодневну употребу. С друге стране, супстанције или процеси који су укључени у производњу могу да нашкоде производним радницима или становништву у целини; на пример, седење испред рачунара може да оптерети корисникове очи и да доведе до изолације од других радника. То може да утиче и на радна места, тако што ће да повећава запошљавање оних који су укључени у нове технологије, а смањује запошљавање других, укључених у старе технологије, као што може и да промени природу посла који људи обављају.

Нису само велике технологије – нуклеарни реактори или пољопривреда – те које су подложне нуспојавама. Исто су тако подложне и мале, свакодневне. Ефекти уобичајених технологија могу да буду поједниначно мали, али свеукупно значајани. Фрижидери су, на пример, имали очекивано повољан утицај на исхрану и на систем расподеле хране. Будући да постоји толико много фрижидера, међутим, мало цурење гаса који се користи у њиховим расхладним системима може да има значајан негативни утицај на земљину атмосферу.

Неки нежељени ефекти су неочекивани због недостатка интересовања или средстава за њихово предвиђање. Али многи нису предвидљиви, чак ни у принципу, због саме сложености технолошких система и довитљивости људи у проналажењу нових примена. За неке неочекиване нуспојаве може да се испостави да су етички, естетски или економски неприхватљиве за знатан део становништва, што може да доведе до сукоба између група у заједници. Да би се умањили нежељени ефекти, планери се баве системском анализом ризика. На пример, многе заједнице захтевају, кроз прописе и законе, да се изводе студије о утицају на животну средину пре него што ће се размотрити давање сагласности за градњу нове болнице, фабрике, аутопута, система за одлагање отпада, трговинског центра или друге структуре.

Анализа ризика, међутим, може да буде сложена. Пошто ризик повезан са извесним деловањем никада не може да се сведе на нулу, прихватљивост мора да се одреди упоређивањем с ризиком од друкчијих начина деловања, или с другим, познатијим ризицима. Психолошка реакција на ризик не мора да одговара једноставном математичком моделу корисности и трошкова. Људи су склони да виде ризик, као висок, ако немају контролу над њим (смог наспрам пушења), или ако неповољни догађаји долазе у застрашујућим размерама (много жртава одједном при паду авиона у односу на само неколико у аутомобилском удесу). Лична процена ризика може да буде под јаким утицајем начина на који је ризик формулисан, на пример, упоређивање вероватноће умирања са вероватноћом преживљавања, упоређивање ужасног ризика с лако прихватљивим, саопштавање уместо укупних, трошкове по особи по дану, или показивање стварног број лица која су погођена уместо процента погођених људи.

Сваки технолошки систем може да откаже

Највећи број савремених технолошких система, од транзисторског радија до авиона, је пројектован и произведен да буде изузетно поуздан. Неуспеси су толико ретки да увек изненађују. Ипак, што је систем већи и сложенији, тим има више начина да нешто пође наопако – а и могуће последице неуспеха су веће. Систем или уређај може да откаже из безброј разлога: откаже неки део, неки део није добро спарен са другим, или конструкција система није прикладна за све услове под којима се користи. Једна врста заштите од отказа је претеривање у пројектовању – дакле, прављење нечега јачим или већим него што је вероватно потребно. Друга је преобилност, тј, уградња једне или више резерви које могу да преузму функцију у случају да главни систем затаји (резервни падобран, резервна батерија, резервни…).

Ако би квар система имао веома тешке последице, систем се пројектује тако да његов квар начини најмању могућу штету. Примери таквих сигурносних конструкција су бомбе које не могу да експлодирају ако је осигурач неисправан, стакло на аутомобилским прозорима које се ломи у безопасне, повезане комадиће, уместо у оштру, летећу срчу; велике пресе где руковалац мора да активира пресу са обе руке истовремено; правни систем у којем неизвесност у току суђења доводи до ослобађајуће пресуде, а не до осуде. Остали начини за смањење вероватноће квара су побољшање дизајна коришћењем што више података, узимање у обзир више променљивих, грађење реалнијих модела, дуготрајније рачунарске симулације кострукције, увођење строже провере квалитета, као и уградња провере за бележење и отклањање проблема чим се појаве.

Све мере за спречавање или смањење кварова вероватно повећавају цену.Али, без обзира на предузете мере или на величину уложених средстава, ризик од технолошких неуспеха никада не може да се сведе на нулу. Стога, анализа ризика, укључује процену вероватноће појаве сваког предвидљивог нежељеног исхода и процену штете која из тог исхода настаје. Очекивана тежина сваког ризика тада се процењује комбиновањем вероватноће да дође до квара и обима настале штете. Релативни ризици различитих остварења могу да се упореде на основу вероватне штете која може да настане у свакој од њих.

 

Проблеми у технологији

Људско присуство

У току прошлог века становништво Земље већ се три пута удвостручио. Уз то, људско присуство (које је очигледно готово свуда на Земљи) има већи утицај него што то показују обични бројеви. Развили смо вештину да овладамо највећим бројем биљних и животињских врста, далеко више него било која друга врста, као и способност да обликујемо будућност, а не само да јој се прилагођавамо.

Коришћење тих способности има и предности и мана. С једне стране, достигнућа у технологији су донела изузетну корист скоро свим људима. Већина људи данас има приступ робама и услугама које су некада биле прави луксуз – превоз, комуникације, исхрана, хигијена, здравствена заштита, забава, и тако даље. С друге стране, исти поступци који су омогућили да људска врста напредује тако брзо изложили су и нас и друга жива бића на Земљи новим врстама ризика. Развој пољопривредне технологије је омогућио одржање велике људске популације, али је у исто време изложио великом притиску тло и воду који су неопходни за одржање довољне производње намирница. Наши антибиотици лече бактеријске инфекције, али могу да наставе да буду делотоврни само ако смо у стању да измишљамо нове антибиотике брже него што се појављују отпорни сојеви бактерија.

Досадашњи приступ огромним залихама фосилних горива и њихово коришћење учинили су нас зависним од необновљивих извора. У оваквој бројности, нећемо бити у стању да одржимо данашњи начин живота на енергији коју тренутна технологија омогућава, а алтернативне технологије могу бити неодговарајуће или могу да представљају неприхватљиву опасност. Велика рударска и произвођачка делатност ствара наша добра, али и опасно загађује наше реке, океане, земљиште и атмосферу.  Нуспроизводи индустријализације већ су угрозили озонски омотач, који штити површину Земље од штетних ултраљубичастих зрака, и можда су довели до нагомилавања угљен-диоксида, који задржава топлоту емитовану са Земље чиме може значајно да подигне просечну температуру Земље. Еколошке последице нуклеарног рата, међу осталим катастрофама које собом носи, могу да измене кључне видове целокупног живота на Земљи.

Са становишта осталих врста, људско присуство смањује површину земље која им је на располагању крчењем великих области под растињем; омета њихове изворе хране; мења њихова станишта променом температуре и хемијског састава великог дела светске животне средине; нарушава њихов екосистем увођењем, намерно или случајно, страних врста; смањује број живих врста; а у неким случајевима је људско присуство заправо променило одлике појединих биљака и животиња селективним узгојем а од недавно и генетским инжењерингом.

Шта будућност носи животу на Земљи, осим изузетних природних катастрофа, у великој мери зависи од људске врсте. Иста интелигенција која нас је довела довде – до побољшања многих видова људског постојања али и увођења нових ризика у свет – такође је наш главни извор за опстанак.

Технолошки и друштвени системи веома утичу једни на друге

Довитљивост појединца је од кључног значаја за технолошке иновације. Ипак, друштвене и економске снаге веома утичу на то које технологије ће бити коришћене, на које треба да се обрати пажња, и у које да се улажу средства. Такве одлуке се јављају непосредно као питање владине политике и посредно као последица околности и друштвених вредности у неком периоду. У Сједињеним Америчким Државама, одлуке о томе која од технолошких могућности ће превагнути су под утицајем многих чинилаца, као што су прихватање од стране потрошача, патентни закони, доступност капитала за ризична улагања, давања из савезног буџета, локални и национални прописи, пажња медија, економска утакмица, порески подстицаји и научна открића. Равнотежа тих подстицаја и прописа обично се одражава различито на различите технолошке системе, подстичући једне и обесхрабрујући друге.

Технологија је веома утицала на ток историје и природу људског друштва, и то наставља и данас да чини. Велика револуција у пољопривредној технологији, на пример, вероватно има више утицаја на то како људи данас живе од политичких револуција; промене хигијенских услова и превентивна медицина су допринели како експлозији становништва тако и његовој контроли; лукови и стреле, барут, и нуклеарни експлозиви су са своје стране променили начин на који се воде ратови; а микропроцесор је променио начин на који људи пишу, рачунају, обављају банковне трансакције, послују, истражују, и међусобно комуницирају. Технологија је у великој мери довела до велике промене као што су повећана урбанизација друштва и драматични пораст економске међузависности међу заједницама широм света.

Историјски гледано, неки теоретичари друштва су веровали да технолошке промене (као што су индустријализација и масовна производња) доводе до друштвених промена, док су други сматрали да су промене у друштву (политичке или верске) довеле до технолошких промена. Међутим, јасно је да због мреже узајамних везе између технолошких и других друштвених система, многи утицаји делују у оба смера.

Друштвени систем намеће извесна ограничења у отворености технологије

Највећим делом, професионалне вредности инжењерства врло су сличне онима код науке, укључујући предности виђене у отвореној размени знања. Међутим, због економског значаја технологије  често постоје ограничења у отворености науке и инжењеринга који су важни за технолошке иновације. Често су потребна велика улагања и времена и новца и огроман пословни ризик да би се нова технологија развила и избацила на тржиште. То улагање би могло да буде угрожено ако би конкуренти имали приступ новој технологији без сличних улагања, па стога компаније нерадо деле технолошка знања. Упркос томе, нема научно-технолошког знања које задуго може да остане тајна. Тајност најчешће пружа предност само у времену, почетак пре других, а не потпуну контролу знања. Патентни закони подстичу отвореност дајући појединацима и компанијама контролу над употребом нове технологије коју су самостално развили; међутим, да би се подстакла технолошка утакмица, таква контрола се даје само за ограничени временски период.

Пословнo преимућство није једина мотивација за тајност и контролу технологије. Доста технолошког развоја се одвија у окружењу у којем су комерцијални односи од мање важности (као што су владине агенције) али су кључни национални безбедносни интереси који могу да доведу до тајности. Свака технологија која има могућност за војну примену може да потпадне под контролу савезне владе, која може да ограничи ширење инжењерског знања –  или чак извоз производа из којих то знање може да се докучи. Будући да је веза између науке и технологије у неким областима врло тесна, тајност неизбежно почиње да ограничава слободни проток информација и у неким деловима науке. Неке научнике и инжењере веома узнемирава нешто што они доживљавају као нарушавање научног идеала, и неки одбијају да раде на пројектима који намећу тајност. Другима су, међутим, та ограничења сасвим прихватљива.

Одлуке о примени технологије су сложене

Највећи број технолошких иновација се шири или нестаје на основу деловања слободног тржишта – дакле, на основу тога како људи и компаније прихватају такве иновације. Понекад, међутим, употреба неких технологија постаје предмет јавне расправе и евентуално формалних прописа. Један од начина на који технологија постаје такав проблем је кад неко (особа, група, или компанија) предлаже да се тестира или уведе нова технологија, као што је био случај с контурним орањем,* вакцинацијом, генетским инжењерингом, или нуклеарним електранама. Посебан случај је кад се технологија која је већ у широкој употреби доводи у питање, као на пример, кад неко изјави (појединци, организације или агенције) да је неопходно да се обустави или смањи коришћење извесне технологије и технолошких производа за које постоји сумња, или је утврђено, да имају нежељена дејства. У таквим случајевима, предложено решење може да буде забрана већ устаљене праксе, на пример забрана одлагања отровног отпада на комуналним депонијама, или забрана коришћења оловног бензина или азбестне изолације.

 

Ретко су питања везана за технологију једноставна и једнострана. Одговарајуће техничке чињенице, чак и кад су познате и доступне (а често нису), обично не решавају проблеме у потпуности у корист једне или друге стране. Шансе за доношење добре личне или колективне одлуке зависе од информација које ни ентузијасти, ни скептици нису увек спремни да добровољно пруже. Дугорочни интереси друштва се најбоље штите успостављањем процеса који омогућује разматрање кључних питања која се тичу предлога да се одбаци или уведе нека технологија, и да се у расправу укључи што више битних сазнања у вези с тим технологијама. Разматрање свих ових питања не гарантује да ће увек да се донесе најбоља одлука, али неуспех да се покрену кључна питања скоро сигурно доводи до лоше одлуке. Кључна питања која се тичу предлагања нове технологије треба да садрже следеће:

• Има ли других начина да се постигну исти циљеви? Које су предности и недостаци тих других начина? Који компромиси ће бити потребни између позитивних и негативних ефеката сваке алтернативе?

• Ко ће имати највише користи? Ко ће имати мало користи или је уопште неће имати? Ко ће трпети од увођења нове технологије? Колико ће корист трајати? Да ли ће технологија имати и друге примене? Коме ће те друге примене бити од користи?

• Колики су трошкови изградње и коришћења нове технологије? Колики су трошкови у поређењу с трошковима алтернативе? Да ли осим корисника још неко треба да сноси трошкове? Ко би требало да осигура трошкове развоја нове технологије? Како ће цене да се мењају током времена? Колики ће бити трошкови друштва?

• Који ризици прате нове технологије? Који су ризици ако се нове технологије не користе? Ко ће бити у највећој опасности? Каквом ризику ће нова технологија да изложи живи свет и природну околину? Који проблеми могу да се јаве у најгорем могућем случају? Ко ће бити одговоран? Како би проблеми могли да се спрече или ограниче?

• Који су људи, материјали, алати, знање и „know-how“ потребни да се изгради, инсталира и пусти у рад предложена нова технологија? Да ли је доступно све што треба? Ако не, како ће се добити, и одакле? Који извори енергије ће бити потребни за изградњу и производњу, као и за коришћење? Која средстава ће бити потребна за одржавање, надградњу и поправку нове технологије?

• Шта ће бити учињено да се безбедно одлаже отпад настао коришћењем нове технологије? Када предложена технологија застари или дотраје, како ће бити замењена? И на крају, шта ће бити од материјала који су коришћени и с људима чији посао зависи од ње?

Појединци ретко могу да траже или захтевају одговоре на ова питања на јавном нивоу, али њихово знање о важности и значају одговора скреће пажњу (на та питања) компанија, интересних група и јавних функционера. Штавише, појединци могу да постављају иста питања на основу сопственог коришћења технологије – на пример, на основу сопствене употребе ефикасног апарата за домаћинство, супстанци које доприносе загађењу околине, коришћења намирница, тканина итд. Укупни ефекат појединачих одлука може да има исто тако велики утицај на масовну употребу технологије колико и притисак јавних одлука.

На сва та питања није лако дати одговоре. Највећи број технолошких одлука мора да се донесе на основу непотпуних информација а вероватно је да ће и политички чиниоци имати исто толико утицаја као и они технички, а понекад и више. Али, научници, математичари и инжењери имају посебну улогу због тога што могу даље и шире него други да сагледају предности, мане и ризике настале увођењем нових технологија. Они такође могу да помогну градњом одговарајућих уређаја и метода за праћење рада нових технологија, као и успостављањем поступака за прикупљање и статистичку анализу података у вези с новим технологијама.

 

_________________________________________

* Контурно орање је важно за брдовите пределе и представља орање по изохипсама (линијама које повезују тачке са истим надморским висинама), уместо по правој линији. Праволинијско орање је неупоредиво лаше али у брдовитим пределима наноси штету земљишту јер киша спира земљиште дуж бразда које су на низбрдици. С друге стране, бразде по изохипсама боље задржавају воду и тако смањују ерозију терена. Зато је у неким земљама с брдовитом територијом (Црна Гора, Босна и Херцеговина) контурно орање регулисано законом. (прим.прев.)

 

Širi dalje