Глава 6: Људски организам

 

 

Колико год да смо ми људи слични другим врстама, јединствени смо међу земаљским облицима живота по способности да користимо језик и мисли. Еволуцијом великог и сложеног мозга, наша врста стекла је могућност да мисли, замишља, ствара и учи из искуства, што надалеко превазилази могућности свих других врста. Ми користимо ову способност да нашироко стварамо технологије и литерарна и уметничка дела и да развијамо научно разумевање света и нас самих.

Такође смо јединствени по својој великој радозналости у вези са нама самима: како смо начињени? Како смо настали? Како смо биолошки повезани са другим облицима живота и са својим прецима? Колико смо као појединци слични или различити од других људи? Како да останемо здрави? Многи научни подухвати баве се таквим питањима.

Ово поглавље представља препоруке за то шта би научно писмени људи требало да знају о себи као о врсти. Такво знање обезбеђује основу за повишену свест о себи и друштву. Ово поглавље усредсређено је на шест главних тема у вези са људским организмом: идентитет, развој, основне функције тела, учење, физичко и душевно здравље. Укључене су препоруке у вези са физичким и менталним здрављем јер помажу да се повеже научно разумевање људског организма са личном добробити, главном темом интересовања заједничком свим људима.

 

Људски идентитет

Гледано са становишта биологије, људи су слични осталим живим организама. На пример, направљени су од ћелија сличних ћелијама осталих животиња, имају мање-више исти хемијски састав, имају системе органа и физичке особине попут многих других врста, размножавају се на сличан начин, носе исту врсту генетских информација и део су мреже исхране.

Фосилни и молекулски налази подржавају веровање да је људска врста, ништа мање но остале, еволуирала из других организама. Докази се гомилају и научници расправљају о временима настанка и родословима врста, али широки оквир приче је општеприхваћен. Примати – класификација сличних бића која укључује људе, мајмуне и и неколико других врста сисара – почели су да се издвајају од других сисара пре мање од 100 милиона година. Неколико човеколиких врста примата почело је да се појављује и издваја пре око 5 милиона година, али су све осим једне изумрле. Линија која је преживела води до данашње људске врсте.

Попут осталих сложених организама, људи се разликују по величини и облику, боји коже, пропорцијама делова тела, коси, цртама лица, јачини мишића, претежном коришћењу леве или десне руке и тако даље. Али ове разлике су занемарљиве у поређењу са унутрашњом сличношћу свих људи, о чему сведочи чињеница да људи из било којег краја света могу физички да се мешају по основима репродукције, трансфузије крви и трансплатације органа. Људи су уистину једна врста. Штавише, ма колико велике изгледале културне разлике међу људским групама, њихови сложени језици, технологије и уметност одвајају их од свих других врста.

Неке друге врсте организују се друштвено – углавном по специјализованим функцијама, попут одбране, сакупљања хране или размножавања – али увек у релативно непроменљивом моделу који је ограничен њиховим генетичким наслеђем. Људи имају много шири опсег друштвеног понашања – од играња карата до певања у хору, од савладавања неколико језика до формулисања закона.

Један од најважнијих догађаја у историји човечанства, пре неких 10 000 година, био је прелаз од лова и сакупљања на пољопривреду, што је омогућило брз пораст становништва. Током раног периода тог раста, друштвени стваралачки дар људске врсте почео је да ствара села и затим градове, нове економске и политичке системе, вођење евиденције – и организовано ратовање. У новије време, већа ефикасност пољопривреде и контрола заразних болести додатно су убрзали раст светског становништва, које сада броји преко шест милијарди.

Баш као што је наша врста биолошка, друштвена и културолошка, тако је и технолошка. У поређењу са другим врстама, нисмо ништа посебнији када се ради о брзини, спретности, снази, издржљивости, виду, слуху или способности да издржимо екстремне услове околине. Разноврсност технологије, међутим, унапређује нашу способност да интерагујемо са физичким светом. На неки начин, наши изуми помогли су нам да надокнадимо наше биолошке недостатке. Писани документи омогућили су нам да делимо и сакупљамо велике количине података. Возила нам дозвољавају да се крећемо много брже него друге животиње, да путујемо кроз многе средине (чак и свемир) и достигнемо далеке и негостопримљиве крајеве. Алати су нам омогућили врло деликатну контролу са чудесном снагом и брзином. Телескопи, камере, инфрацрвени сензори, микрофони и други инструменти проширују наша чула вида, слуха и додира и побољшавају њихову осетљивост. Простетичне направе и хемијске и хируршке интервенције омогућавају људима са инвалидитетом да продуктивно делују у свом окружењу.

 

Људски развој

Човек се развија из једне ћелије, формиране спајањем јајне ћелије и сперматозоида; свака од тих ћелија доприноси половином генетских информација. Јајници код жена производе сазреле јајне ћелије, обично по једну током менструалног циклуса; тестиси код мушкараца производе огроман број сперматозоида. Оплођење јајне ћелије сперматозоидом догађа се након што се сперматозоид нађе близу јајне ћелије. Али оплођење се не дешава увек, јер у време женског менструалног циклуса нема јајне ћелије, или један од партнера може бити у немогућности да произведе плодне полне ћелије. Такође, контрацептивне мере могу бити предузете да би се онеспособили сперматозоиди, блокирао њихов пут до јајне ћелије, спречило ослобађање јајне ћелије или се спречило учвршћивање, дакле задржавање оплођене јајне ћелије у телу жене. Коришћење средстава да се трудноћа вештачки спречи или вештачки омогући покреће питања друштвених норми, етике, верских убеђења, па чак и политике.

Током неколико сати од зачећа оплођена јајна ћелија дели се у две идентичне ћелије, од којих се свака ускоро дели изнова и тако даље, док их не буде довољно да се образује мала сфера. Током неколико дана, ова сфера причвршћује се за зид материце, где плацента храни ембрион дозвољавајући размену супстанци између крви мајке и крви плода. Током прва три месеца трудноће, узастопне генерације ћелије групишу се у органе; током наредна три месеца, развијају се сви органи и телесна обличја; и током последња три месеца, одвија се даљи развој и раст. Ови обрасци људског развоја слични су обрасцима развоја других кичмењака, иако временска скала може бити врло различита.

Ембрион у развоју може бити изложен разном ризицима попут сопствених генетичких дефеката, мајчиног слабог здравља, њене неодговарајуће исхране током трудноће, уживања алкохола, дувана и других дрога. Новорођенче неће преживети ако је  његов развој био непотпун, било због превременог порођаја или лоше здравствене заштите. По рођењу дете може бити у опасности као последица повреде или инфекције током порођаја или убрзо након њега. Стопа смртности одојчади, дакле, у великој мери зависи од места до места, од квалитета канализације, хигијене, пренаталне исхране и медицинске неге. Код  деце која преживе, лоши услови пре или после рођења могу да доведу до умањених физичких и менталних способности.

Код нормалне деце ментални развој се одликује правилном појавом растућих способности током развојних ступњева. Те способности укључују напредак меморије према крају првог месеца, испуштање гласова до првог рођендана, повезан говор до другог рођендана, способност да се повезују концепти и категорије до шестог рођендана, и способност да се открије доследност или недоследност у аргументима до адолесценције. Развој ових све сложенијих интелектуалних способности долази из растуће зрелости мозга, учења и искуства. Ако одговарајућа стимулација није доступна када је дете у нарочито осетљивом ступњу развоја, неке врсте даљег биолошког и психолошког развоја могу бити успорене или чак могу изостати.

Овај необично дугачак период људског развића – у поређењу са развојем код других врста – повезан је са значајном улогом мозга у људској еволуцији. Већина врста има веома ограничен домен понашања и у погледу преживљавања зависи од предвидљивих реакција одређених углавном генетским програмирањем; сисари, а нарочито људи, зависе много више од наученог понашања. Продужено детињство пружа мозгу време и могућност да се развија у делотворано средство за промишљен живот. До тога долази не само кроз игру и интеракцију са старијом децом и одраслима већ и кроз изложеност речима и делима људи из других делова света и других историјских епоха. Способност учења постоји током целог живота и на известан начин се може унапредити кроз усвајање нових идеја и разумевање сопственог процеса за најбоље учење.

Ступњеви развоја одигравају се код различитих особа у различито доба, у зависности од разлика у психолошким факторима и у искуствима. Прелаз од једног до другог ступња може бити проблематичан, посебно када су биолошке промене драматичне или када су у раскораку са друштвеним способностима или очекивањима других. Различита друштва придају различит смисао и значај развојним ступњевима и прелазима међу њима. На пример, детињство је дефинисано законски и друштвено, исто као и биолошки, и његово трајање и значење зависи од културе и историјског периода. У Сједињеним Државама почетак пубертета – зрелост тела у припреми за репродукцију – дешава се неколико година пре доба које се генерално сматра физички и психички прикладним за материнство и очинство и друге функције одраслих.

Да ли ће одрасли постати родитељи и (ако хоће) колико ће деце имати, одређено је мноштвом културолошких и личних фактора, као и биологијом. Технологија је у великој мери проширила могућности избора у погледу контроле репродукције. Постоје хемијска и механичка средства за спречавање, утврђивање и окончавање трудноће. Кроз мере попут хормонских терапија и вештачке оплодње, такође је могуће довести до жељене трудноће која се другачије не би догодила. Коришћење ових технологија за спречавање или омогућавање трудноће, међутим, противуречно је и поставља питања друштвених норми, етике, верских убеђења, па чак и политике.

Старење је нормалан – али и даље недовољно познат – процес у свим људским бићима. Ефекти старења варирају умного међу појединцима. Уопштено, мишићи и зглобови постају мање покретљиви, кости и мишићи губе део масе, енергетски нивои се смањују, а чула постају слабије осетљива. За жене, главни догађај у процесу старења је менопауза; негде између 45 и 55 година старости, оне пролазе кроз велике промене у производњи полних хормона, што резултира тиме да више немају менструалне циклусе и више не производе јајне ћелије.

Процес старења у људима је повезан не само са променама у хормоналном систему, већ и са болестима и повредама, исхраном, мутацијама које се појављују и акумулирају у ћелијама, хабање ткива попут непрекидно оптерећених зглобова, физиолошким факторима и излагањем шкодљивим супстанцама. Дуготрајно нагомилавање шкодљивих супстанци попут наслага у артеријама, оштећење плућа пушењем и оштећење коже изазвано зрачењем, могу да доведу до озбиљних обољења. Понекад обољења која се јављају касније у животу утичу на функције мозга, укључујући памћење и личност. Додатно, умањене физичке способности и губитак уобичајених друштвених улога доводе до нервозе или депресије. Са друге стране, многи стари људи способни су да живе сасвим пристојно, водећи независтан и активан живот без дужих периода неспособности.

Чини се да постоји максимални животни век за сваку врсту, укључујући људе. Иако неки људи живе дуже од стотину година, највећи број не живи толико; просечна дужина живота, укључујући особе које умру у детињству, креће се од 35 година у неразвијеним до 75 година у најразвијенијим земљама. Високи просек је углавном последица мале стопе смртности код беба и деце, али такође и бољег одржавања здравља, исхране и хигијене код већине људи и побољшане здравствене неге старих. Очекивана дужина животног века такође варира међу различитим социоекономским групама и према полу. Најуобичајенији узроци смрти разликују се према старости, етничким и економским групама. У Сједињеним Државама, на пример, фаталне саобраћајне несреће најчешће су међу младићима, срчане болести усмрте више мушкараца него жена, а заразне болести и самоубиства више косе сиромашне него богате.

 

Основне функције

Људско тело је сложен систем ћелија, од којих је већина груписана у системе органа који имају специјализоване функције. Ови системи могу се најбоље разумети у оквирима основних функција: издвајање енергије из хране, чување од повреда, унутрашња координација и репродукција.

Непрекидна потреба за енергијом активира чула и скелетне мишиће за налажење хране, органе за варење у разлагање хране до корисних састојака и одбацивање несварених материја, плућа за обезбеђивање кисеоника неопходног за сагоревање хране и избацивање сагоревањем насталог угљен диоксида, органе за излучивање за уклањање отпадних продуката ћелијске активности, кожу и плућа за ослобађање вишка топлоте (у коју се претвара већина енергије из хране) и систем за циркулацију за пренос свих тих супстанци до и од ћелија где се троше или производе.

Као и сви организми, људи имају средства за сопствену заштиту. Заштита укључује коришћење чула за уочавање опасности, хормонални систем за стимулацију срца и приступање енергетским залихама за хитне случајеве, и мишиће за бежање или одбрану. Кожа обезбеђује штит од штетних супстанци и организама попут бактерија и паразита. Имуни систем обезбеђује заштиту против супстанци које су доспеле у тело и против ћелија рака које се спонтано развијају у телу. Нервни систем игра посебно важну улогу у опстанку; он омогућава усвајање знања потребних људима да би се носили са променама у околини.

Унутрашња контрола неопходна за владање и координацију овим сложеним системима одвија се захваљујући мозгу и нервном систему у сарадњи са жлездама које луче хормоне. Електрични и хемијски сигнали које преносе нерви и хормони интегришу тело као целину. Велик број узајамних утицаја између хормона и нерава сачињава систем координисаних циклуса у готово свим телесним функцијама. Нерви могу да побуде неке жлезде да излуче хормоне, неки хормони утичу на ћелије мозга, мозак сам испушта хормоне који утичу на људско понашање и хормони су укључени у пропуштање сигнала између нервних ћелија. Одређене супстанце – легалне и илегалне – могу утицати на људско тело и мозак опонашањем или блокирањем хормона и неуротрансмитера које производи стране хормонски и нервни систем.

Размножавање обезбеђује продужење врсте. Сексуални нагон се покреће биолошки, али начин на који се нагон испољава између људи је одређен психичким и културолошким факторима. У то су укључени чула и хормони, као и сами унутрашњи и спољашњи полни органи. Чињеница да полно размножавање производи веће генетске варијације мешањем гена родитеља игра кључну улогу у еволуцији.

 

Учење

Међу живим организмима, многа понашања су урођена у смислу да се сваки члан врсте понаша очекивано на исти начин без предходног искуства које би до тог понашања водило (на пример, жаба која хвата муву која дође у њено видно поље). Неки од ових урођених потенцијала за понашање, међутим, захтевају да се јединка развије у прилично нормалном окружењу стимулација и искустава. Код људи, на пример, говор ће се развити код беба без икакве специјалне вежбе ако беба може да чује и имитира говор у свом окружењу.

Што је сложенији мозак врсте, то је флексибилнији њен опсег понашања. Разлике у понашању јединки стварају се делом због наслеђених склоности и делом из разлика у њиховим искуствима. Релативна улога наслеђа и учења још увек се истражује али је јасно да је понашање последица њиховог узајамног деловања а не прост збир њихових утицаја. Очигледно јединствена људска способност преношења идеја и вештина са једне генерације на другу, и изумевања нових, довела је до безбројних варијација идеја и понашања повезаних са различитим културама.

Учење вештине коришћења мишића одвија се углавном кроз вежбу. Уколико особа користи исте мишиће изнова и изнова на исти начин (бацање лопте), след покрета временом постаје аутоматски и више не захтева свесну пажњу. Ниво коначно постигнутих вештина зависи од урођене способности појединца, обима вежбања и од задовољства постигнутим напредком. Са довољно вежбе, дугачак низ понашања може постати практично аутоматски (вожња аутомобила дуж познате руте, на пример). У овом случају особа не мора да се сконцентрише на детаље координације дешавања и помераја мишића и може да се истовремено упусти у, рецимо, конверзацију. У ванредној ситуацији, пуна пажња се брзо посвећује ванредним захтевима наметнутим насталом ситуацијом.

Учење обично почиње чулним системом кроз који људи добијају информације о свом телу и физичком и друштвеном свету око себе. Начин на који свака особа опажа или доживљава такву информацију зависи не само од самог стимуланса већ и од физичког контекста у коме се стимулус догађа и од бројних физичких, психолошких и социолошких фактора у посматрачу. Чула не дају људима слику света у огледалу, већ селективно реагују на одређене опсеге стимулуса. (Око је, на пример, осетљиво само на мали део електромагнетног спектра.) Шта више, чула селекционишу и кодирају информације, дајући неким стимулусима већу важност, попут тога када уснули родитељ чује бебу која плаче, а другима дајући мању важност, попут тога када се особа прилагоди и више не осећа непријатан мирис. Искуства, очекивања, мотиви и емоционални нивои сви могу утицати на опажања.

Изгледа да велики део учења долази из повезивања (асоцијација): ако два улазна податка стигну у мозак у отприлике исто време, вероватно је да постану повезани у памћењу и да опажање једног води до очекивања другог. Поступци могу бити повезани исто као опажања. На најједноставнијем нивоу, понашање које је праћено пријатним осећајем вероватно ће бити понављано, док је за понашање праћено непријатним осећајем то мање вероватно. Понашање које има пријатне или непријатне последице само под специјалним условима, постаће више или мање вероватно када се ти специјални услови испуне. Снага учења обично зависи од тога колико су временски блиски улазни подаци који се повезују и колико се често појављују заједно. Међутим, могу се јавити и неки префињени ефекти. На пример, усамљен, изразито непријатан догађај који је пратио одређено понашање може да изазове његово трајно избегавање. Са друге стране, награђивање одређеног понашања, чак и врло ретко, може да доведе до заиста доследног његовог понављања.

Али већином учење није толико механичко. Људи често највише науче из посматрања и опонашања других. Нити је сво учење чисто додавање нових информација или понашања. Асоцијације се уче не само у опажањима и поступцима, већ и у њиховим апстрактним представама у памћењу – тј. у идејама. Људско размишљање укључује узајамно деловање идеја, и идеја о идејама, и стога може произвести многе асоцијације без додатних чулних података.

Људске идеје могу утицати на учење мењајући начин на који се тумаче нови опажаји и идеје: људи су склони да прихвате или траже информације које подржавају идеје које они већ имају и, са друге стране, да превиде или игноришу информације које нису у складу са њиховим идејама. Противуречна информација, уколико није превиђена или игнорисана, може да подстакне накнадно размишљање да би јој се дао прави смисао, као и свим претходним информацијама. Узастопне реорганизације једног или другог дела људских идеја обично долазе из сукоба са новим информацијама или околностима. Таква реорганизација је кључна за процес људског сазревања и може да се одвија целог живота.

 

Физичко здравље

За остајање у добром, оперативном стању, људско тело захтева разноврсност исхране и искустава. Количина енергије у храни (калорија) која је појединцу неопходна зависи од величине тела, старости, пола, нивоа активности и метаболизма. Осим енергије, нормалне телесне активности захтевају супстанце да би додале или замениле материју од које је тело направљено: незасићене масти, трагове десетак елемената који играју кључну улогу у метаболизму и неке супстанце које људске ћелије не могу да произведу –укључујући неке амино-киселине и витамине.  Под нормалним условима већина телесних система захтева да непрекидно обавља своје функције: на пример, мишићи омогућавају кретање, кости носе телесну тежину а срце мора ефикасно да пумпа крв. Стога је редовно вежбање битно за одржавање здравог срца и плућа, за одржавање мишићне масе и за спречавање слабљења костију.

Добро здравље такође зависи од избегавања претераном излагању супстанцама које утичу на телесне активности. Главне међу онима које свако може да контролише су цигарете (подстичу појаву рака плућа, емфизема и срчаних болести), дроге (изазивају психичку дезоријентацију и поремећаје нервног система) и претеране количине алкохола (који неповољно делује на јетру, мозак и срце). Додатно, окружење може да садржи опасне нивое супстанци (попут олова, неких пестицида и радиоактивних изотопа) које могу бити опасне по људе. Стога добро здраље појединаца такође зависи од заједничког друштвеног напора да се пази на одржање квалитета ваздуха, земље и воде.

Други организми такође могу да утичу на нормалне људске телесне активности. Неке врсте бактерија и гљива могу да инфицирају тело и формирају колоније у органима или ткивима који им одговарају. Вируси продиру у здраве ћелије и доводе до тога да оне производе још вируса, обично убијајући те ћелије током тог процеса. Паразити који се могу наћи у цревима, крвотоку или ткивима такође могу да изазову инфективне болести.

Прва линија одбране тела од заразних агенаса је спречавање њиховог уласка или задржавања у телу. Одбрамбени механизми укључују кожу за блокирање тих агенаса, сузе и пљувачку за њихово избацивање, стомачне и вагиналне секрете за њихово сузбијање. Повезани видови одбране против инвазивних организама укључују одржавање коже чистом, исправну исхрану, избегавање загађене хране и течности и најопштије, избегавање беспотребног излагања болестима.

Следећа линија одбране тела је имуни систем. Бела крвна зрнца опкољавају нападаче и производе специфична антитела која их нападају (или омогућују напад других белих крвних зрнаца). Уколико јединка преживи напад, нека од ових антитела остају – заједно са могућношћу брзог произвођења још много таквих антитела. Годинама касније, или чак током читавог живота, имуни систем остаје спреман за ту врсту организама и задржава способност да ограничи или спречи болест. Особа се може „прехладити“ много пута јер постоје многе врсте микроба који могу изазвати сличне симптоме. Необично јака имуна реакција на неке супстанце из окружења, попут оних које се налазе у полену или животињској длаци или у одређеној храни, може да изазове алергијске реакције. Понекад људски имуни систем може да се „поквари“ и нападне чак и здраве ћелије. Неке вирусне болести, попут АИДС-а, уништавају критичне ћелије имуног система, остављајући тело беспомоћно у савладавању разних инфективних агената и канцерогених ћелија.

Међутим, заразне болести нису једина претња људском здрављу. Делови тела или системи могу да ослабе из потпуно унутрашњих разлога. Познато је да су неке грешке у телесним процесима изазване измењеним генима. Измењени гени могу имати директан, очигледан ефекат, попут изазивања лаког крварења или само могу повећати подложност тела развоју одређених болести, попут зачепљених артерија или менталне депресије. Такви гени могу бити наследни, или могу бити резултат мутација у једној или неколико ћелија током развоја појединца. Исправно функционисање једног гена у пару може бити довољно за обављање функције тог гена и због тога се многе наследне болести не испољавају осим ако је неисправни облик гена наслеђен од оба родитеља (који, из истог разлога, сами нису имали симптоме болести).

Чињеница да већина људи сада живи у физичком и друштвеном окружењу које је врло различито од оног којем се људска физиологија пре много времена прилагодила, значајан је фактор у општем одређивању здравља популације. Једна модерна „ненормалност“ у индустријализованим земљама је исхрана, која је некада укључивала углавном сирове биљне и животињске материје, а сада укључује сувишне количине прерађеног шећера, засићених масти и соли, као и кофеина, алкохола, никотина и других супстанци. Недостатак вежбања је још једна промена у односу на много активнији начин живота у праисторији. Ту су такође и загађивачи из окружења и психолошки стрес због живота у претрпаном, ужурбаном и брзо променљивом друштвеном окружењу. Са друге стране, нове медицинске технике, ефикасни систем здравствене заштите, побољшане санитарне мере и потпуније опште разумевање природе болести пружају људима данас већу шансу за боље здравље него њиховим прецима.

 

Душевно здравље

Добро душевно здравље обухвата међусобни утицај психичких, биолошких, физиолошких, социолошких и културолошких система. Уопштено се сматра да је то способност да се човек избори са уобичајеним околностима на које наилази у свом личном, професионалном и друштвеном животу.

Представа о томе шта чини добро душевно здравље зависи од културе и од историјског периода. Понашање које се сматра потпуном лудошћу у једној култури може бити сматрано само ексцентричношћу у другој, или божанском инспирацијом. У неким културама, људи могу бити проглашени душевно болеснима уколико упорно изражавају неслагање са религијским или политичким ауторитетима. Представе о томе шта сачињава одговарајуће лечење за душевне поремећаје такође су различите. Врсте ненормалног размишљања које су кажњиве у једној култури, у другој могу бити третиране друштвеном интервенцијом, изолацијом, повећаном друштвеном подршком, молитвама, продуженим испитивањима или медицинским процедурама.

Појединци се врло разликују по способности да се изборе са стресним околностима. Посебно тежак за превазилажење може бити стрес у детињству и, због тога што може да утиче на нова искуства и размишљања детета, може да има дуготрајне последице на психичко здравље особе и њено друштвено прилагођавање. Људи се такође разликују по томе колико лако могу да се носе са психолошким тешкоћама када до њих дође. Често људи реагују на душевне поремећаје порицањем да проблем уопште постоји. Чак и када прихвате да имају проблем, можда немају новца, времена или друштвену подршку неопходну за тражење помоћи. Продужени поремећај понашања може да доведе до снажних реакција породице, надређених на послу, локалне власти, што додатно подиже стрес који доживљава та особа.

Дијагноза и лечење душевних поремећаја могу бити посебно тешки због тога што већини људи увид у сопствени психички живот обично није доступан. На пример, када се присећамо нечијег имена чини се да нам оно само долази – свест нема појма како је изгледао процес претраге памћења. Слично, можемо да осетимо бес или страх или депресију не знајући разлог. Према неким теоријама о душевним поремећајима, таква осећања могу да се произведу због изузетно узнемирујућих мисли или успомена чији је пут до свести блокиран. У лечењима заснованим на таквим теоријама, докази о проблематичним подсвесним мислима могу се тражити у пацијентовим сновима или случајним омашкама, а пацијент је охрабрен да прича дуго и слободно да би испољио мисли на које треба да се терапеутски делује.

Неки озбиљни психички поремаћаји за које се некада мислило да су чисто спиритуални или ментални, имају основу у биолошким абнормалностима. Оштећење ткива у мозгу због настанка тумора или прекинутих крвних судова може да изазове велики број симптома, зависно од места у мозгу које је оштећено. На пример, повреде мозга могу да утичу на способност да се склапају реченице или да се разуме говор других или могу да изазову бесмислене емотивне испаде. Недостатак или вишак неких хемијских супстанци произведених у мозгу може да доведе до халуцинација или хроничне депресије. Психички поремећаји који се понекад јављају код старих могу заправо бити изазвани болешћу мозга. Биолошка абнормалност не изазива нужно психолошке поремећаје сама по себи, али може да начини особу изузетно подложном другим изазивачима поремећаја.

Насупрот томе, снажна емоционална стања могу имати различите биохемијске ефекте. Страх и бес изазивају ослобађање хормона у крвоток, што припрема тело за акцију – борбу или бекство. Психичка изнуреност може такође утицати на рањивост особе на биолошке болести. Постоје неки докази да снажна или хронична емоционална стања понекад доводе до промена у нервном, цревном и имуном систему. На пример, страх, бес, депресија или чак разочарење, могу довести до главобоља, чирева и инфекција. Такви ефекти чине особу још рањивијом у погледу психичког стреса – што ствара опак круг сметњи. Са друге стране, постоје докази да друштвени контакти и подршка могу да унапреде способност особе да се одупре одређеним болестима или могу да умање њихов ефекат.

 

 

Širi dalje